okoTVoko: Od izvora dva medijska putića

Zdravko Čolić je dokazao da je jači od svake kiše. Kao onomad u Kikindi, i u Inđiji je pokazao ko je jedan i jedini! I dok su domaći programi krenuli sa reprizama, Lepa Lukić je izdominirala na promociji u Zagrebu i u tok-šou Dalibora Petka na CMC televiziji. Pokazala je kako u osamdeset i trećoj godini izgleda jedna i jedina nekrunisana kraljica narodne muzike. Pokazala je svoje duge ruke i vrat, sve ono što joj je govorila Tereza Kesovija. I rekla je: „Ako hoćete da mi snimate film,  snimajte mi za života, da vidim šta ste uradili, a ne da bude kao u filmu Toma”. Kada bih pravio top listu najvećih profesionalaca na našoj estradnoj sceni uvek bih rekao da je Lepa Lukić jedna od njih. Tačna, otvorena, britkog jezika, tačnija od švajcarskog sata. I sve smem da je pitam.

Dolazak Lepe Lukić posle toliko godina u Zagreb govori da su ljudi iz regiona željni pravih zvezda. Jer srce je naše violina. Tužno je samo to da nema Jugotona ne bi se setili ni Nade Obrić, Milene Plavšić, starih hitova Nede Ukraden, ne bi se setili ni Zorana Kalezića, ni Paket aranžmana, ni Idola. Zanimljivo je da je to izdavač koji je objavio Braću Teofilović i Bilju Krstić. U misiji javnog servisa trebalo bi da bude očuvanje tradicije jednog društva. U misiji javnog servisa trebalo bi, takođe, da bude da neguju duh jedne Lole Novaković koju smo tako jadno ispratili. Misija da se seća jednog Vojkana Borisavljevića, Sanje Ilića, Kornelija Kovača. Jer sve što sada pobedonosno peva, a najveće hitove komponovao je Kornelije Bata Kovač. Kultura jednog društva sastoji se u tome da je, ako baštinite tradiciju, a tradicija nije bila samo hrabrost da zovete Mitra Mirića u program i da vam peva „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine”, patriotizam to da poštujemo sve naše umetnike koji traju i da im skinemo kapu i kažemo: „Svaka Vam čast”.

Komercijalne televizije će, naravno, da se utrkuju ko će da otkrije neku novu silikonsku zvezdu. Danas je zavist i zloba i svi su posvađani, lepo reče Lepa u emisiji kod Dalibora Petka. U ono vreme Cune, Tozovac, Lepa, Usnija, lepo su se družili i na jednoj singl ploči postoji njihova obrada pesme grupe Abba i pesme „Money, money” a na ćiriličnoj verziji to je zvučalo „Pare, bre, pare”. Para očigledno ima, bar nekih, ali pitanje je gde su i po kom kriterijumu se raspoređuju. Jer para vrti gde burgija neće. Od izvora postoje dva medijska putića. Komercijalni mediji će da trče za profitom, ali ni taj profit ne može i ne sme da bude po svaku cenu. Javni serisi treba da baštine kulturu i tradiciju, ali da ne budu dosadni i slabo gledani.

Sad kad svi odu na godišnje odmore treba dobro da stavimo prst na čelo gde je krivica naših medija, bar kulturološki. Zašto imamo toliko medija gde se pojavljuju samo jedne te isti pevači i jedni te isti gosti. „Nije život jedna žena”, niti je život politika. Stav da dobar zabavni program nije potreban javnim servisima je nešto što je opasno. Sve dok javne televizije ne budu imale dobar humoristički program, lepe šou programe, kvalitetne dokumentarne emisije, dok ne otrijemo bogatstvo naših programskih arhiva to je jedina šansa da edukujemo nove generacije ili da dobiju priliku da preko Jutjuba vide nešto novo. Na Instagramu ima bar desetak nostalgičnih profila, a ovde ne postoji ni jedna takva televizija, ali verujem da bi bila veoma gledana. Toliko sam sreo čitalaca ove naše kolumne i TV magazina koji me pitaju zašto nemaju ništa da gledaju na našim televizijama nego samo reprize. I zašto svi u julu pobegnu na godišnji odmor. Na moru je lepo i u septembru. Setite se samo emisije „Leto na Adi”, tada je televizija dokazivala da je i leto vreme kad treba na televiziji da se emituje premijerni program. Jer ne mogu svi na more u isto vreme, a dotle da nam slede reprize, reprize, reprize i samo reprize.

Aleksandar Filipović