НИНИНЕ МУСТРЕ: Обрасци
Од када сам почела да се трудим да примећујем сопствене обрасце понашања који ми не доносе ништа доброг и лепог у животу, а ипак их се придржавам к'о пијан плота, још лакше примећујем обрасце понашања код људи из мог окружења.
Тако ваљда ми људи функционишемо, јер нам је много теже да себе видимо. Морамо то кроз туђе очи да сагледамо, али у тренутку када нам неко укаже на одређене навике у понашању, ми то доживљавамо као напад и критику па реагујемо на различите начине: неко се наљути, неко се повлачи у себе, а неко почиње да избегава особу која му је указала на евидентан проблем који доводи до последица. Углавном не видимо везу између сопственог понашања и последица, јер прође одређено време док се то не деси, а и кад почнемо да примећујемо, те навике не можемо да се одвикнемо. Или бар тако мислимо.
Једна мени веома драга особа испричала ми је како је годинама имала све већи здравствени проблем за који верује да је повезан са разним отровима које је уносила у свој организам, али који су јој толико пријали и били „важни“, да једноставно није могла да их се одрекне. Најснажнија повезаност била је са цигаретама. Временом је стигла и до операције, све су друге навике отпале, али цигарете никако. А већ месецима пре операције дешавало се да повуче дим цигарете и да је већ тог тренутка заболи то што је чекало операцију, али увек би се пробудио неки инат у смислу: „Ма, немогуће да је то од тога“, а онда временом „Ма, нећеш ти мени, има да пушим докле год ми се пуши“, и тако је то трајало.
Није било лако. Каже да чак и данас, дуже од деценије након операције пожели да се врати старим навикама, али то су сада ретки тренуци у којима себи дозволи опуштање, али не и претеривање. Чак и запали неку цигарету, али то се догоди једном у неколико месеци, и радост због тога што то уопште може, неутралише жељу да то ради чешће. Обрасци понашања промењени су заувек, иако се то чинило немогућим.
Када људи доживе такве трансформације, потребно је да преиспитају целокупан став према животу, да промене много тога, али то се некако спонтано деси, јер све је повезано: које су нам навике, како се хранимо, шта читамо, како се забављамо, шта гледамо и слушамо, коме верујемо, колико смо физички активни... и онда се деси да почнемо да уживамо у природним стварима, да нам нека понашања која су нам се чинила смешним и неважним почну чинити огромно задовољство, као што једна шетња у природи донесе много више радости него једна цигарета.
Нина Мартиновић Армбрустер
