Исидора Поповић, приређивач сабраних дела Јоакима Вујића

Овим је стављена тачка на велики истраживачки рад Исидоре Поповић, а три тачке на поимање лика и дела Јоакима Вујића који је антиципирао значај позоришта за српско друштво.

О коме све и о чему је писао Јоаким Вујић?

- Врло је комплексно и разуђено комплетно дело Јоакима Вујића, отприлике је онакво какав је и он сам био. Вујићева интересовања била су изразито широка иако не увек сасвим разрађена и каналисана. Писао је на веома различите теме – од језичких питања, преко моралних приповести, до разматрања ислама. Оно што је, међутим, у том разуђеном и тешко ухватљивом опусу оставило највише трага у нашој култури, свакако је његово бављење драмском књижевношћу. Јоаким се у нашој култури појављује у крајње специфичном тренутку. Иако извесних позоришних продора у нас и пре њега има, иако се такви продори могу препознати и на пољу српске драмске књижевности, Вујићев ангажман на плану театра и драме представља један потпуно другачији референтни систем у односу на све оно што му је prеthodilo. Он је први који ће позориште довести у световне оквире, први који ће га приближити ономе што данас под позориштем подразумевамо и први који ће у нашој култури драмски текст третирати превасходно као предложак позоришне представе. Несумњиво је да је Вујић био важна просветитељска фигура наше културе, те да је сав свој просветитељски систем темељио на становишту да је „театар особито једна нужна школа /.../ јербо у театар може се штогод душеполезније и душе спасителније чути и научити, нежели на макар какви други мести.“ Ако говоримо о темама његових драмских текстова међу којима, колико је данас познато нема ауторских дела, али има много ауторског удела, можемо установити линију која се провлачи готово у сваком од њих. Тако на пример у великом броју комада Вујић разматра тему тзв. „племенитог дивљака“. Ова преокупација није необична и она је сасвим у духу времена у коме он делује, утемељена у оквире просветитељства, чврсто ослоњена на русоовски став о савременој цивилизацији као негацији природе и предностима невиности над интелектом. Такође, она је сасвим блиска и његовом личном поштовању људске слободе које је доследно испољавао и на плану сопствених животних избора. У крајњем, далеки, непознати, егзотични свет „острова американских“ који се појављује у Вујићевим драмама, могао је бити атрактиван његовој (позоришној) публици што свакако није без значаја. И близак истовремено, ако не на плану окружења, а оно свакако на плану основних идеја.

Ко су му били највећи узори?

- Вујићеви узори у драми били су углавном популарни европски драматичари оног времена, а међу најважнијима био је свакако Август Коцебу. Вујићеви преводи, прераде и посрбе оновремених актуелних драмских текстова популарних европских писаца представљали су његов покушај да српску позоришну публику која је била у повоју упозна са европским репертоарским стандардом развијених театарских центара оног доба. Доминантне црте Вујићеве драматургије огледају се у доста једноставном сукобљавању добра и зла, често у црно-белом контрасту, готово без икаквих нијансирања, што је опет условљено његовим намерама да својим читаоцима/гледаоцима сервира што јасније недвосмислено наравоученије о врлини. И како је устврдио Вујићев поуздан тумач и проучавалац проф. Божидар Ковачек „не треба поверовати да је Јоаким био толико наиван и оптимистичан да би веровао у неумитну победу добра. Али у литерарној транспозицији живота то уверење је било апсолутно.

Шта може да се још каже о оним драмама које нису заступљене, јер им се изгубио траг? Зна ли се бар како би се оне уклопиле у његов опус?

- Рукописи и данас, и поред свих мера предострожности, могу да се загубе, зато их је важно објављивати и тиме сачувати. У Јоакимово време, а нарочито у околностима честог и пречестог сељења у којима је он непрекидно био, губљење рукописа његових драма није нимало изненађујуће. Знамо донекле, на основу трагова које нам је оставио сам Вујић, као и на основу каснијих истраживања, пре свих Павла Поповића, како је део тог, данас недоступног, драмског опуса изгледао. Знамо и то да је он углавном сасвим усаглашен са оним Јоакимовим текстовима који су стигли до нас. Упркос томе, велика је штета што чак и да нека потоња истраживања допуне Сабране драме, рукописни комади изгорели приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије затварају могућност да икада прочитамо комплетан Јоакимов драмски опус. Павле Поповић је те рукописе имао у рукама. Подробно их је препричао, утврдио им изворнике и врло их ниско оценио. Велика је штета што их није и објавио.

Можете ли нам рећи нешто више о томе како је изгледао живот Јоакима Вујића у Србији тог времена?

- Када говоримо о његовом животу који се конкретно односи на оно што је у његово време потпадало под Србију, ту мислимо на  Крагујевац и Београд. Крагујевац је место на коме је Вујић успео да оствари, макар у назнакама све оно чему је посветио живот – да институционализује српско позориште, да за њега добије државну подршку и да стане на чело таквог театра. Књажевско српски театар основан у Крагујевцу 1835. јесте прва наша позоришна институција. Увек треба имати у виду чињеницу да је од извођења прве световне јавне представе на српском језику, Вујићеве „Крешталице“ у Пешти 1813, па до институционализације српског театра, ма како она била изведена, прошло тек 22 године, те да је читав тај сложени процес код нас изнео практично један човек. Са друге стране, тај човек умреће на ивици глади, без пензије која му је укинута, у туђој кући у Београду. Порицан преко сваке мере и за живота и касније. Мало је познато да Јоаким Вујић нема чак ни гроб. Деловима његове надгробне плоче поплочана је једна пешачка стаза на Калемегдану. Отприлике је слично прошао и у историји српске културе.

Како би се осећао Јоаким Вујић кад би видео данашње позориште, позоришта, у множини?

- Не знам. Верујем да би био задовољан што је постало и постоји.

Бојан Жировић као Јоаким Вујић

Кад би се данас правио филм о животу Јоакима Вујића, ко би писао сценарио, ко би га режирао и играо насловну улогу?

- Често сам замишљала неки такав филм, заправо пре сам замишљала серију. Неку мешавину биографске приче и бајке, у којој се преплиће више времена, преплићу се живот и позориште и брише се свака граница између те две стварности. Да није прерано отишао, мислим да би тако нешто могао извести Урош Стојановић. У мојим замишљањима тог филма или серије, Јоакима Вујића игра Бојан Жировић. Верујем да би он нашао праву меру између Јоакимове откачености и трагичности, идеализма и горчине и свих других парадокса од којих је овај чудновати човек био саздан. 

 Зашто се по вама његова дела веома ретко изводе на сцени?

- Има у Јоакимовом сачуваном драмском опусу текстова који би за данашња позоришна тумачења били потпуно ирелевантни. Не постављају се јер просто и нема разлога да се постављају. Има, међутим, и оних, а ту пре свега мислим на комедиографски корпус, чије би савремено читање итекако могло бити занимљиво данашњем позоришту. Јоаким је имао изражен осећај за позоришну игру и он се најбоље препознаје у његовим комедијама. Верујем да би данашње поставке „Слепог миша“ или „Шнајдерског калфе“, иначе најоспораванијег Вујићевог комада, уз одговарајуће редитељско и глумачко тумачење могле бити изразито успешне. Иако верујем да комедиографски део Вујићевог драмског опуса има највише сценског потенцијала, представа Анђелке Николић из 2019. „Негри или љубов ко сочеловеком својим“ показала је да таквог потенцијала, уз редитеља и глумце одговарајућег сензибилитета, могу имати и његове мелодраме.

Колико је све ово било важно вама лично?

Поменула сам већ да пред личношћу и делом Јоакима Вујића стојим са изразитим поштовањем. Оно не долази само везано за оно што је тај човек учинио за развој српског позоришта. Пред том личношћу и пред тим делом стојим најпре са огромним људским поштовањем, верујући да је сваком времену и свакој људској делатности потребан Јоаким Вујић. Јоким Вујић који је студије права напустио због неслагања са принципима феудалног уређења, живог у том тренутку, сматрајући људску слободу и могућност избора неприкосновеним вредностима. Јоаким Вујић који је усред зиме 1796, са 10 форинти у yеpu и у поцепаним ципелама пешице кренуо из Баје у Трст. Не зато што га је мука натерала, већ само са идејом да тамо учи језике и да се усавршава. Није тада успео да до Трста стигне, али је 1801. у њега поново кренуо. И стигао. И снашао се. И остварио све оно због чега се тамо запутио. Јоаким Вујић који је између каснијег лагодног, сређеног живота у Сентандреји и позоришта изабрао – позориште. И поново ускочио у поцепане ципеле. Јоаким Вујић који је 1815. у Сегедину и Новом Саду изводио представу „Српски вожд Георгиј Петрович...“ чију је забрану потписао лично аустријски цар, па малтене физички умицао одмазди цензуре. Јоаким Вујић који се усудио да са комадима Коцебуа или Екартсхаузена, са репертоаром дакле који се у том тренутку игра у Бечу или Пешти, стане пред публику у ондашњем Крагујевцу која о театру баш ништа није знала. Упркос неспорној ирационалности и поступцима који често нису били у дослуху са принципима животне логике, Јоаким Вујић је човек који је доследно следио оно у шта је веровао и због тога пристао на сва одрицања, својим слободним избором ходајући у поцепаним ципелама и за живота и после њега. Зато су за мене „Сабране драме“ нове, целе ципеле за Јоакима. Да у њима коначно проба да стигне тамо где је у нашој култури одавно требао стићи.

Игор Бурић