Isidora Popović, priređivač sabranih dela Joakima Vujića

Ovim je stavljena tačka na veliki istraživački rad Isidore Popović, a tri tačke na poimanje lika i dela Joakima Vujića koji je anticipirao značaj pozorišta za srpsko društvo.

O kome sve i o čemu je pisao Joakim Vujić?

- Vrlo je kompleksno i razuđeno kompletno delo Joakima Vujića, otprilike je onakvo kakav je i on sam bio. Vujićeva interesovanja bila su izrazito široka iako ne uvek sasvim razrađena i kanalisana. Pisao je na veoma različite teme – od jezičkih pitanja, preko moralnih pripovesti, do razmatranja islama. Ono što je, međutim, u tom razuđenom i teško uhvatljivom opusu ostavilo najviše traga u našoj kulturi, svakako je njegovo bavljenje dramskom književnošću. Joakim se u našoj kulturi pojavljuje u krajnje specifičnom trenutku. Iako izvesnih pozorišnih prodora u nas i pre njega ima, iako se takvi prodori mogu prepoznati i na polju srpske dramske književnosti, Vujićev angažman na planu teatra i drame predstavlja jedan potpuno drugačiji referentni sistem u odnosu na sve ono što mu je prethodilo. On je prvi koji će pozorište dovesti u svetovne okvire, prvi koji će ga približiti onome što danas pod pozorištem podrazumevamo i prvi koji će u našoj kulturi dramski tekst tretirati prevashodno kao predložak pozorišne predstave. Nesumnjivo je da je Vujić bio važna prosvetiteljska figura naše kulture, te da je sav svoj prosvetiteljski sistem temeljio na stanovištu da je „teatar osobito jedna nužna škola /.../ jerbo u teatar može se štogod dušepoleznije i duše spasitelnije čuti i naučiti, neželi na makar kakvi drugi mesti.“ Ako govorimo o temama njegovih dramskih tekstova među kojima, koliko je danas poznato nema autorskih dela, ali ima mnogo autorskog udela, možemo ustanoviti liniju koja se provlači gotovo u svakom od njih. Tako na primer u velikom broju komada Vujić razmatra temu tzv. „plemenitog divljaka“. Ova preokupacija nije neobična i ona je sasvim u duhu vremena u kome on deluje, utemeljena u okvire prosvetiteljstva, čvrsto oslonjena na rusoovski stav o savremenoj civilizaciji kao negaciji prirode i prednostima nevinosti nad intelektom. Takođe, ona je sasvim bliska i njegovom ličnom poštovanju ljudske slobode koje je dosledno ispoljavao i na planu sopstvenih životnih izbora. U krajnjem, daleki, nepoznati, egzotični svet „ostrova amerikanskih“ koji se pojavljuje u Vujićevim dramama, mogao je biti atraktivan njegovoj (pozorišnoj) publici što svakako nije bez značaja. I blizak istovremeno, ako ne na planu okruženja, a ono svakako na planu osnovnih ideja.

Ko su mu bili najveći uzori?

- Vujićevi uzori u drami bili su uglavnom popularni evropski dramatičari onog vremena, a među najvažnijima bio je svakako Avgust Kocebu. Vujićevi prevodi, prerade i posrbe onovremenih aktuelnih dramskih tekstova popularnih evropskih pisaca predstavljali su njegov pokušaj da srpsku pozorišnu publiku koja je bila u povoju upozna sa evropskim repertoarskim standardom razvijenih teatarskih centara onog doba. Dominantne crte Vujićeve dramaturgije ogledaju se u dosta jednostavnom sukobljavanju dobra i zla, često u crno-belom kontrastu, gotovo bez ikakvih nijansiranja, što je opet uslovljeno njegovim namerama da svojim čitaocima/gledaocima servira što jasnije nedvosmisleno naravoučenije o vrlini. I kako je ustvrdio Vujićev pouzdan tumač i proučavalac prof. Božidar Kovaček „ne treba poverovati da je Joakim bio toliko naivan i optimističan da bi verovao u neumitnu pobedu dobra. Ali u literarnoj transpoziciji života to uverenje je bilo apsolutno.

Šta može da se još kaže o onim dramama koje nisu zastupljene, jer im se izgubio trag? Zna li se bar kako bi se one uklopile u njegov opus?

- Rukopisi i danas, i pored svih mera predostrožnosti, mogu da se zagube, zato ih je važno objavljivati i time sačuvati. U Joakimovo vreme, a naročito u okolnostima čestog i prečestog seljenja u kojima je on neprekidno bio, gubljenje rukopisa njegovih drama nije nimalo iznenađujuće. Znamo donekle, na osnovu tragova koje nam je ostavio sam Vujić, kao i na osnovu kasnijih istraživanja, pre svih Pavla Popovića, kako je deo tog, danas nedostupnog, dramskog opusa izgledao. Znamo i to da je on uglavnom sasvim usaglašen sa onim Joakimovim tekstovima koji su stigli do nas. Uprkos tome, velika je šteta što čak i da neka potonja istraživanja dopune Sabrane drame, rukopisni komadi izgoreli prilikom bombardovanja Narodne biblioteke Srbije zatvaraju mogućnost da ikada pročitamo kompletan Joakimov dramski opus. Pavle Popović je te rukopise imao u rukama. Podrobno ih je prepričao, utvrdio im izvornike i vrlo ih nisko ocenio. Velika je šteta što ih nije i objavio.

Možete li nam reći nešto više o tome kako je izgledao život Joakima Vujića u Srbiji tog vremena?

- Kada govorimo o njegovom životu koji se konkretno odnosi na ono što je u njegovo vreme potpadalo pod Srbiju, tu mislimo na  Kragujevac i Beograd. Kragujevac je mesto na kome je Vujić uspeo da ostvari, makar u naznakama sve ono čemu je posvetio život – da institucionalizuje srpsko pozorište, da za njega dobije državnu podršku i da stane na čelo takvog teatra. Knjaževsko srpski teatar osnovan u Kragujevcu 1835. jeste prva naša pozorišna institucija. Uvek treba imati u vidu činjenicu da je od izvođenja prve svetovne javne predstave na srpskom jeziku, Vujićeve „Kreštalice“ u Pešti 1813, pa do institucionalizacije srpskog teatra, ma kako ona bila izvedena, prošlo tek 22 godine, te da je čitav taj složeni proces kod nas izneo praktično jedan čovek. Sa druge strane, taj čovek umreće na ivici gladi, bez penzije koja mu je ukinuta, u tuđoj kući u Beogradu. Porican preko svake mere i za života i kasnije. Malo je poznato da Joakim Vujić nema čak ni grob. Delovima njegove nadgrobne ploče popločana je jedna pešačka staza na Kalemegdanu. Otprilike je slično prošao i u istoriji srpske kulture.

Kako bi se osećao Joakim Vujić kad bi video današnje pozorište, pozorišta, u množini?

- Ne znam. Verujem da bi bio zadovoljan što je postalo i postoji.

Bojan Žirović kao Joakim Vujić

Kad bi se danas pravio film o životu Joakima Vujića, ko bi pisao scenario, ko bi ga režirao i igrao naslovnu ulogu?

- Često sam zamišljala neki takav film, zapravo pre sam zamišljala seriju. Neku mešavinu biografske priče i bajke, u kojoj se prepliće više vremena, prepliću se život i pozorište i briše se svaka granica između te dve stvarnosti. Da nije prerano otišao, mislim da bi tako nešto mogao izvesti Uroš Stojanović. U mojim zamišljanjima tog filma ili serije, Joakima Vujića igra Bojan Žirović. Verujem da bi on našao pravu meru između Joakimove otkačenosti i tragičnosti, idealizma i gorčine i svih drugih paradoksa od kojih je ovaj čudnovati čovek bio sazdan. 

 Zašto se po vama njegova dela veoma retko izvode na sceni?

- Ima u Joakimovom sačuvanom dramskom opusu tekstova koji bi za današnja pozorišna tumačenja bili potpuno irelevantni. Ne postavljaju se jer prosto i nema razloga da se postavljaju. Ima, međutim, i onih, a tu pre svega mislim na komediografski korpus, čije bi savremeno čitanje itekako moglo biti zanimljivo današnjem pozorištu. Joakim je imao izražen osećaj za pozorišnu igru i on se najbolje prepoznaje u njegovim komedijama. Verujem da bi današnje postavke „Slepog miša“ ili „Šnajderskog kalfe“, inače najosporavanijeg Vujićevog komada, uz odgovarajuće rediteljsko i glumačko tumačenje mogle biti izrazito uspešne. Iako verujem da komediografski deo Vujićevog dramskog opusa ima najviše scenskog potencijala, predstava Anđelke Nikolić iz 2019. „Negri ili ljubov ko sočelovekom svojim“ pokazala je da takvog potencijala, uz reditelja i glumce odgovarajućeg senzibiliteta, mogu imati i njegove melodrame.

Koliko je sve ovo bilo važno vama lično?

Pomenula sam već da pred ličnošću i delom Joakima Vujića stojim sa izrazitim poštovanjem. Ono ne dolazi samo vezano za ono što je taj čovek učinio za razvoj srpskog pozorišta. Pred tom ličnošću i pred tim delom stojim najpre sa ogromnim ljudskim poštovanjem, verujući da je svakom vremenu i svakoj ljudskoj delatnosti potreban Joakim Vujić. Jokim Vujić koji je studije prava napustio zbog neslaganja sa principima feudalnog uređenja, živog u tom trenutku, smatrajući ljudsku slobodu i mogućnost izbora neprikosnovenim vrednostima. Joakim Vujić koji je usred zime 1796, sa 10 forinti u yepu i u pocepanim cipelama pešice krenuo iz Baje u Trst. Ne zato što ga je muka naterala, već samo sa idejom da tamo uči jezike i da se usavršava. Nije tada uspeo da do Trsta stigne, ali je 1801. u njega ponovo krenuo. I stigao. I snašao se. I ostvario sve ono zbog čega se tamo zaputio. Joakim Vujić koji je između kasnijeg lagodnog, sređenog života u Sentandreji i pozorišta izabrao – pozorište. I ponovo uskočio u pocepane cipele. Joakim Vujić koji je 1815. u Segedinu i Novom Sadu izvodio predstavu „Srpski vožd Georgij Petrovič...“ čiju je zabranu potpisao lično austrijski car, pa maltene fizički umicao odmazdi cenzure. Joakim Vujić koji se usudio da sa komadima Kocebua ili Ekartshauzena, sa repertoarom dakle koji se u tom trenutku igra u Beču ili Pešti, stane pred publiku u ondašnjem Kragujevcu koja o teatru baš ništa nije znala. Uprkos nespornoj iracionalnosti i postupcima koji često nisu bili u dosluhu sa principima životne logike, Joakim Vujić je čovek koji je dosledno sledio ono u šta je verovao i zbog toga pristao na sva odricanja, svojim slobodnim izborom hodajući u pocepanim cipelama i za života i posle njega. Zato su za mene „Sabrane drame“ nove, cele cipele za Joakima. Da u njima konačno proba da stigne tamo gde je u našoj kulturi odavno trebao stići.

Igor Burić