Почетак Стеријиног позорја у знаку музичких представа

Овако срочено, испада да је драмски текст угрожен. Међутим, не, он је само, као и све друге уметничке форме, у последње време доживео бројне преображаје. А музика је одувек била важан сегмент позоришних представа.

Ирена Поповић Драговић, након бројних Стеријиних награда за оригиналну сценску музику, сада је у конкуренцији и за награду за режију, односно најбољу представу - „Деца” Народног позоришта Београд. Представа је настала по роману-поеми Милене Марковић, као „опера у 17 песама”, како гласи њен поднаслов. Драматург који је написао либрето био је Димитрије Коканов, а ова чињеница говори да дело није драматизовано за позорницу, као што то обично бива кад су у питању романи. Већ је познато и то, највише захваљујући НИН-овој награди, да „Деца” Милене Марковић и нису баш роман на какав смо навикли, него у суштини једна велика песма - спев, илити поема. У њој/ њему, Милена Марковић пише о свом животу у своје име, што гласовима умноженим на сцени од дечјег хора „Наде”, преко глумаца до оперских певача, даје колективно тело.

Анализа ове представе се усложњава ангажманом кореографа Игора Коруге, који сценској изведби „Деце” даје облике, такође истовремено колективне и соло, што успоставља различите односе - прихватања, одбијања, изазивања, спајања, сукоба... Посебан аспекат даје кореографија чак и чланова оркестра, који на сцени постају живо извођачко биће не само путем музике, него и улогама на сцени, физичком радњом.

Силне испреплетености ни ту не престају. Заправо, зачетак свих њих и јесте у редитељској одлуци која је композиторска, да се музика, инструменти, гласови, све заједно представи на сцени као органска целина. Нежност гудачких деоница, разбарушена лакоћа звука укулелеа, носећих за добар део ударних сонгова, у контрапункту су са бруталношћу поезије Милене Марковић која је блиска поетици крви и сперме. Тако се наизглед парадоксално створио један веома нежан и емотиван свет „Деце” као представе, опере у 17 песама.

Данас на Позорју

Програм Стеријиног позорја данас почиње у 11 сати округлим столом о представи „Покојник”, у фоајеу Сцене „Пера Добриновић” Српског народног позоришта. У исто време, на камерној сцени, почиње јавно читање радова студената драматургије. Студенти Факултета драмских уметности Београд извешће у 14 сати „Оперу за три гроша” на Академији уметности Нови Сад, у оквиру Позорја младих.

„Дани књиге” - промоција позоришних издања, почеће у 17 сати, у фоајеу Сцене „Пера Добриновић” у СНП-у. На овој сцени, у 19 сати, биће изведена представа „Тена - кроника распада једне љепоте” Јосипа Козараца, у адаптацији и режији Дражена Ференчине (Градско казалиште „Гавела” Загреб, Градско казалиште „Јоза Ивакић” Винковци, Луденс театар, Центар за цјеложивотно учење и културу Бјеловар, Градско казалиште Пожега).

„Ћелава певачица” студената Академије уметности у Београду на програму је Позорја младих у 20 сати, у Културном центру Новог Сада. „Јенки Роуз” Слободана Обрадовића, у режији Милоша Лолића (Београдско драмско позориште), на програму је у 21 сат, на Сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта.

Друга, условно речено, музичка представа, заснована је више на драмском тексту, али је он ипак „арчен” као партитура за низ сонгова режираних тако као да су припаднији рок концерту, него позоришту. Сада је реч о представи „Ноћ с Алексом” Марка Томаша, у режији Ивице Буљана, Хрватског народног казалишта у Мостару, виђеној у селекцији „Кругови”. Доминантан је, дакле, дизајн звука, композиције Митје Врховника Смрекара на стихове Алексе Шантића (јер Шантић је Алекса из наслова), као и варијације на познате поп и народне песме које обавијају драмску радњу. Ово као да је била редитељска инструкција како би се показало да испод слоја популарног шансоњера, о Алекси Шантићу има још много тога дубљег да се каже. Колико је то успело да задобије уметнички карактер, упитно је, јер представа уз беспрекорну техничку реализацију свих сегмената, и даље има програмску, линеарну биографску наративну структуру.

Представљени као најважнији делови Шантићевог живота, сусрети са великим књижевницима Дучићем, Црњанским, Крлежом, као да су требали да потцртају да је и он био велики уметник, а односи са сестром и мајком, смрт брата и властита болешљивост, психолошка позадина његове велике љубавне исцрпљености. Једино што овде плени пажњу јесте контекст - Шантић је познат као романтичар, али и родољубиви српски песник, што у послератном Мостару, говорећи и о традиционално хрватски доживљаваној Херцеговини, јесте и може бити искорак ка политичком значењу и утицају ове представе чак и кад се прикаже на Стеријином позорју.

А да текст, поготово писци, на „музичком отварању” Стеријиног позорја нису угрожени, најбоље је показала, чак и илустровала представа „Што на поду спаваш„ Дарка Цвијетића, са Дарком Цвијетићем у главној улози, у режији Кокана Младеновића (Српско народно позориште, „Гавела” Загреб, Народно позориште Сарајево, МЕШ). Будући да је роман „Што на поду спаваш” аутофиктиван, заснован на истинитим догађајима у Цвијетићевој породици током рата у Босни (Југославији) деведесетих година прошлог века, та аутофиктивност се диже на квадрат избором Цвијетића да игра самог себе, односно писца. Шта то значи? Па то да први и основни план ове представе буквално показује како је то кад се речи претварају у ликове и обрнуто.

Други и такође основни план ове представе је њена тема, крвава бајка деведесетих. Овај рат није, или јесте онај рат, онолико колико је као и сваки други - изјава је која произилази из драматизације романа, али не и она која је сама себи довољна, да се објасни и схвати жртвовање младића у Југословенској народној армији. Свакако не да се оно, здраво за говото, као такво прихвати. А тако је некако представљено.

Треће и основно, „Што на поду спаваш, сине”, „Небо не пуца, оно, болан, ништа”, речи су испаљене из писаће машине које се попут метка забадају у срце свакоме коме је страдање Југославије и лично страдање из којег још увек црпи туговање, опрост и покајање. Идеја је да се трагедија разрешава онда кад се са њом суочимо у пуном обиму...

Како нешто може да има три основе? Тако што може и четврту - глумце, пету - публику... Тако што је то нешто позориште.

Игор Бурић