ИЗ АРХИВА ГРАДА: Бурна прошлост Светојовановске цркве

Међутим, Градски савет Града Новог Сада и Новосадска црквена општина су се 1921. године сагласили да се црква сруши, а простор Јовановске порте искористи за измене регулационог плана тог кварта.

Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, не може се са сигурношћу утврдити кад је црква подигнута, а уколико је то и било записано у епархијској или црквено-општинској архиви, заувек је изгубљено у пламену када је изгорео стари епископски двор током буне 1848-1849. године. Црква је грађена у барокном стилу, била је дуга 15, а широка пет метара, док је у унутрашњости висина износила шест метара. Имала је девет прозора, од којих су три била у олтару, а по три са јужне и северне стране. Иконе нису истовремено рађене, верује се да су их радила четворица сликара, двојица аутора су непознати, док се за преосталу двојицу поуздано зна да су били Сегединац и Димитрије Аврамовић који је и сахрањен на Светојованском гробљу.

– Саградили су га вероватно верници који су на тадашњем гробљу имали своје породичне гробове – каже Ђурђев, додајући да су средином 18. века Нови Сад почели насељавали повртари (бостанџије), а тиме се почео развијати и Јовановски крај. – Новосадски магистрат је 1749. године донео одлуку којом се забрањивало сахрањивање у портама градских цркава. Тако је на тадашњој ненасељеној периферији града, трећем фртаљу, формирано Светојованско православно гробље. Оно се налазило у околини Светојованске цркве. Цркву су својим трудом и прилозима више пута обнављали и изнова градили Срби, а најчешће они који су на светојованском гробљу имали своје породичне гробове.

– У буни 1848. и 1849. године црква је изгорела, али је обновљена прилозима верника који су, поред значајне суме новца, даривали и велики број икона и предмета – објашњава Ђурђев. – Нарочито је много приложника било 1852. године. Помиње се, поред осталих, Павел Драгић и заблежено је да је сликар Павле Чортановачки израдио 1854. године „Тајну вечеру“, а Димитрије Аврамовић „Свету Тројицу“ на иконостасу и „Светог Саву на владичанском трону“.

Како напомиње Ђурђев, крајем 19. и почетком 20. века многи предмети из цркве и књиге поклоњене су новооснованој Српској православној црквеној општини у Сантову (данашњој Мађарској). Крајем Првог светског рата 1918. године цркву су обили и оскрнавили мађарски ратни бегунаци који су се у њој скривали. После тога више није била обнављана.

– Била је опљачкана и тотално руинирана, а будући да је Јовановско гробље још раније угашено, донета је одлука 1921. да се она поруши, а на Успенском гробљу сазида капела, што је остварено тек 1937. године. Одлука о рушењу цркве врло брзо је реализована, па је инвентар из храма изнет 10. маја, да би већ два дана касније почело рушење – каже Ђурђев.

Мало је познато да је капела на Успенском гробљу саграђена од делова порушене цркве Светог Јована Претече 1927. године и из тог разлога је посвећена рођењу св. Јована Крститеља. Након рушења цркве и гробља, посмртни остаци су пренети у заједничку гробницу, чији је надгробни споменик направљен од материјала са оригиналне локације на Успенском гробљу. У дну споменика написано је: „Покојници из Св. Јовановске порте пренесени овамо априла 1921. године.“ Током 2015. године, приликом реконструкције дела Улице војводе Бојовића, радници ЈКП „Пут” наишли су на више од 300 гробова који су били на некадашњем Јовановском гробљу.

Богослужења у Светојованској цркви обављана су само уочи црквене славе Ивањдана, док се наредба о престанку сахрањивања почела примењивати тек шест година касније, од 1874. године. На гробљу поред Јованске цркве, током 18. и 19. века, сахрањен је значајан број познатих Срба који су живели у Новом Саду: брат кнеза Милоша, Јован Обреновић, оснивач Матице српске Јован Хаџић, сликар Димитрије Аврамвић, уредник првих српских новина Павле Стаматовић, песник Захарије Орфелин, гроф Павле Бранковић од Подгорице, Арон Загорица, архимандрит Геврасије Петровић...

        С. Ковач