Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Врт детињства: Леа и ја

02.04.2023. 13:37 13:40
Пише:
Фото: "Шетња кроз сећања", А. Радловачки (Српски Итебеј, 2010.)

Леина васпитачица у итебејском вртићу звала се Јелица и живела је у Међи.

Све и да њен лик није на неким сликама у нашим породичним албумима, немогуће је заборавити њену црну густу косу и, како то данас људи воле да кажу – благу нарав. Сећам се, вала, и њеног старијег сина, ког је понекад доводила код нас у забавиште...

А осим поменутих фотографија, са разних приредби, на којима су, сем васпитачице, и Леини вршњаци, оно што је и даље веома присутно у мом животу јесте једини „преживели” бели пешкирић са пришивеном црвеном крушкицом. Како је било важно учити о личној хигијени, те прати руке пре и после ужине, а нарочито по завршетку играња у дворишту забавишта, деца су стално губила и несвесно „мењала” пешкире по вртићу. Међутим, Мама је смислила како да Леа своје посебно чува. Уместо, рецимо, ушивеног слова „Л”, Мама је пришила дугмиће у облику воћкица при ћошку сваког пешкирића, па је Леи посебно био гушт да се брине о својој јабукици, крушкици и шта је већ све било у оптицају. Ипак, од свих воћкица, једино је, до дана данашњег, сачувана црвена крушка коју још увек, премда веома пажљиво, користим.

Леа се увек везивала за ствари – одећу, обућу, играчке... Из тих предшколских дана још увек чувам једног мајушног браон плишаног зеку, ког је добила за Ускрс. Везивала се Леа и за одређене моменте... Тако памтим један дан кад су се Тата и она једва пробудили и ужурбано се спремали да крену у вртић, да би успут наишли на неку комшиницу која им је заправо отворила очи, указавши им да је субота и да сигурно није време за одлазак у забавиште! Тата је морао на посао, а Леа је завршила или код Бабе и Деде на чување, или код комшија које су живеле у стану испод – Тетка (Златинка) и Теча (Светислав) како смо их звали, иначе пар који је више од 50 година био у браку – и понекад водио рачуна о Леи.

Пре 13 година сам прошетала Улицом Војводе Путника, показујући пријатељу Александру знаменитости из свог родног краја. Тада смо покушавали да дознамо да ли смо у сродству, будући да се исто презивамо, па док смо цуњали по селу у паузама ишчитавања црквених књига и осталих списа у којима нам се презимена спомињу, настале су неке фотографије. Међу њима је и ова коју гледате већ више од годину дана, а која је, сасвим случајно и сасвим логично, постала илустрација Леиног и мог врта детињства.

Описавши забележени кадар као „шетњу кроз сећања”, јер она то и јесте била, фотографија је чамила на друштвеним мрежама више од деценије. Осим што је сада дефинитивно сачувана од заборава, када сам је се ономад сетила и с упорношћу пронашла, увидела сам неке детаље које раније нисам, дала им неко значење које (би могло да) има смисла и сада вам, коначно, преносим ту своју „анализу”.

Дакле, та шетња се десила у лето 2010. године. То је био мој најдужи летњи распуст, између завршене средње школе и пред полазак на факултет. Три прозора представљају три раздобља – Леино детињство, моју тадашњу садашњост и моју будућност. Ја сам у белом, невино се крећем ка нечему што ме чека, али носим црну торбу као симбол терета, а руинирана фасада између прва два прозора указује да је имало шта да се стави у ту ташну...

Крећем се с осмехом, не прихватајући да не може бити боље, премда свесна да ће се падови (и успони) непрекидно дешавати. И, замислите, дешавају се! С тим што више не носим торбе на једно раме, већ сам паметнија, па носим ранчеве. Све је одмах лакше!

Леа Радловачки

Пише:
Пошаљите коментар