Vrt detinjstva: Lea i ja

Sve i da njen lik nije na nekim slikama u našim porodičnim albumima, nemoguće je zaboraviti njenu crnu gustu kosu i, kako to danas ljudi vole da kažu – blagu narav. Sećam se, vala, i njenog starijeg sina, kog je ponekad dovodila kod nas u zabavište...

A osim pomenutih fotografija, sa raznih priredbi, na kojima su, sem vaspitačice, i Leini vršnjaci, ono što je i dalje veoma prisutno u mom životu jeste jedini „preživeli” beli peškirić sa prišivenom crvenom kruškicom. Kako je bilo važno učiti o ličnoj higijeni, te prati ruke pre i posle užine, a naročito po završetku igranja u dvorištu zabavišta, deca su stalno gubila i nesvesno „menjala” peškire po vrtiću. Međutim, Mama je smislila kako da Lea svoje posebno čuva. Umesto, recimo, ušivenog slova „L”, Mama je prišila dugmiće u obliku voćkica pri ćošku svakog peškirića, pa je Lei posebno bio gušt da se brine o svojoj jabukici, kruškici i šta je već sve bilo u opticaju. Ipak, od svih voćkica, jedino je, do dana današnjeg, sačuvana crvena kruška koju još uvek, premda veoma pažljivo, koristim.

Lea se uvek vezivala za stvari – odeću, obuću, igračke... Iz tih predškolskih dana još uvek čuvam jednog majušnog braon plišanog zeku, kog je dobila za Uskrs. Vezivala se Lea i za određene momente... Tako pamtim jedan dan kad su se Tata i ona jedva probudili i užurbano se spremali da krenu u vrtić, da bi usput naišli na neku komšinicu koja im je zapravo otvorila oči, ukazavši im da je subota i da sigurno nije vreme za odlazak u zabavište! Tata je morao na posao, a Lea je završila ili kod Babe i Dede na čuvanje, ili kod komšija koje su živele u stanu ispod – Tetka (Zlatinka) i Teča (Svetislav) kako smo ih zvali, inače par koji je više od 50 godina bio u braku – i ponekad vodio računa o Lei.

Pre 13 godina sam prošetala Ulicom Vojvode Putnika, pokazujući prijatelju Aleksandru znamenitosti iz svog rodnog kraja. Tada smo pokušavali da doznamo da li smo u srodstvu, budući da se isto prezivamo, pa dok smo cunjali po selu u pauzama iščitavanja crkvenih knjiga i ostalih spisa u kojima nam se prezimena spominju, nastale su neke fotografije. Među njima je i ova koju gledate već više od godinu dana, a koja je, sasvim slučajno i sasvim logično, postala ilustracija Leinog i mog vrta detinjstva.

Opisavši zabeleženi kadar kao „šetnju kroz sećanja”, jer ona to i jeste bila, fotografija je čamila na društvenim mrežama više od decenije. Osim što je sada definitivno sačuvana od zaborava, kada sam je se onomad setila i s upornošću pronašla, uvidela sam neke detalje koje ranije nisam, dala im neko značenje koje (bi moglo da) ima smisla i sada vam, konačno, prenosim tu svoju „analizu”.

Dakle, ta šetnja se desila u leto 2010. godine. To je bio moj najduži letnji raspust, između završene srednje škole i pred polazak na fakultet. Tri prozora predstavljaju tri razdoblja – Leino detinjstvo, moju tadašnju sadašnjost i moju budućnost. Ja sam u belom, nevino se krećem ka nečemu što me čeka, ali nosim crnu torbu kao simbol tereta, a ruinirana fasada između prva dva prozora ukazuje da je imalo šta da se stavi u tu tašnu...

Krećem se s osmehom, ne prihvatajući da ne može biti bolje, premda svesna da će se padovi (i usponi) neprekidno dešavati. I, zamislite, dešavaju se! S tim što više ne nosim torbe na jedno rame, već sam pametnija, pa nosim rančeve. Sve je odmah lakše!

Lea Radlovački