Нинине мустре: Нови почетак

Чим бисмо изашли на двориште Мор би био ту, спреман да испрати сваки наш покрет, да припази да неки непозван гост не бане у двориште и да нека друга животиња на било који начин не науди брату и мени. Био је ловачки пас и надалеко познат по својим талентима и помагао тати и осталим ловцима да дођу до своје ловине. Тај део ловачке приче сам се трудила да не видим, била је превише груба за мој дечију душу, али све остало у вези са Мором, било је љубављу обавијено.

Тај дивни, за нас тада огромни пас, присутан је на многим фотографијама из раног детињства и ништа, ниједна игра, ниједно санкање, ниједан одлазак у башту није могао да се замисли без његовог будног присуства. Поред њега сам се осећала заштићено и безбедно, а брат је са њим имао посебну менталну повезаност, као да је тај велики, опасни добрица умео да му чита мисли. Било је тако све до једног тренутка када је из неког разлога Мор истрчао на пут којим је безглаво јурио неодговорни возач. Несрећа је била неминовна и Мор је заувек склопио своје дивне и паметне очи. Не сећам се свих детаља, била сам заиста мала, али знам да сам данима неутешно плакала и да сам са другарицом направила мали споменик од дашчице и блата у које смо заболе цветове.

Деценијама касније, открила сам да је траума коју је тај догађај урезао у дечију душу стварала бројне проблеме. Нисам могла да поднесем завршетке, плашила сам се свега што има крај, па сам очајнички развлачила дотрајале пословне, пријатељске и љубавне везе, само да не бих дочекала крај, јер крај је за мене значио губитак сваког смисла и велику патњу. А онда сам временом научила да је крај само почетак, да је Мор само отелотворење безусловне љубави којој ме је научио и која ће се још много пута у разним приликама остварити у мом животу.

Стекла сам годинама довољно искуства да знам да препознам унутрашњи осећај и да му безрезервно верујем, па тако сада, када се мој тата придружио Мору негде на небу, иако је празнина која је остала велика и туга мора да се истугује, знам да његов одлазак значи само нови почетак. Сада нас троје његове деце почињемо да показујемо које смо мудрости наследили, живећи онако како нам је он показао, гајећи плодове свега онога што је у нас посадио.

Све оне песме које смо заједно уз његову гитару певали, све оне воћке које смо заједно калемили и брали, све његове приче из детињства које смо слушали и све подвиге којима смо сведочили, све то сада добија неки нови облик и обогаћује наше, као и животе свих оних које је икада својом душом додирнуо. Плотун ловачких пушака који га је испратио означио је тај почетак, тај његов поновни сусрет са Мором као симболом свих који су отишли пре њега а које је волео, и тај наш сусрет са нама самима његовим постојањем оснаженима. Хвала ти, тата, за све и нека ти је вечна слава.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com