Нинине мустре: Мера
Радим на једном ТВ серијалу који се бави архивским снимцима и имам приступ различитим материјалима са краја прошлог века.
То је почело да ми у великој мери мења перцепцију о томе како је та наша блиска прошлост о којој се тако често говори као о златном добу, заиста изгледала.
Март је и у то време као и данас био посвећен женама, њиховим правима и начину живота, а све је почињало Даном жена, 8. мартом. Тог дана цвећари су чини се били најсрећнији, каранфили су били најпопуларнији, а било је и других мањих и већих поклона који су се даривали слављеницама, мајкама, супругама, колегиницама...
Када гледам извештаје из тог времена, не могу а да се не запитам како су жене некада све стизале? Индустрија је тада била у пуном замаху и већина радних жена радила је у фабрикама углавном заморне послове, ако не тешке физичке, онда понављајуће и психички напорне, врло често и у ноћним сменама. Ипак, када би стигле кући, радиле су кућне послове у домаћинству, бринуле о деци и о безброј других животних ствари водиле рачуна.
Кажу да у то доба депресије није било, али боловања свакако јесте, јер су тешки услови рада имали своју цену. Данас се другачије живи, много тога је аутоматизовано како на радним местима, тако и у домаћинствима, али боловања и даље има доста, а депресија узима маха међу женама, мада по неким истраживањима ни мушкарци не заостају. Да ли смо биле срећније када смо биле физички ангажованије? Вероватно. А да ли смо биле здравије? Па, изгледа да нисмо.
Намеће ми се једна логична мисао: када бисмо у свему нашли праву меру, све би у животу некако легло на своје место. Временски период који могу да посматрам је заиста кратак. Кратак је и за један просечни животни век, а камо ли за неколико векова колико би требало да прође па да заиста стекнем реалнију слику о условима живота и њиховим утицајима на његов квалитет. Али већ и овако могу да закључим да нешто ту дебело не штима.
Посматрам жене око себе које гаје децу, вијају каријеру, трче код фризера, јуре код маникира, журе на рекреацију, стижу да угосте пријатеље, а понеке и да се на некој забави провеселе. Нађе се ту времена и за ТВ програме уз које једино стигну да се како у главном саме говоре, заиста и опусте. Већина жена које познајем тако живе.
Али примећујем сада све више жена које успеју да се са свим обавезама некако глатко изборе и да пронађу времена да се посвете себи и свом унутрашњем животу. То су оне које редовно вежбају неку од једноставних техника дисања и повлачења у себе. Оне су смирене. Делује да све обавезе без журбе обављају и све без неког великог стреса постижу. Оне су ми узор зато што су пронашле меру, а мера у свему је универзални рецепт за срећу. Да ли ће будућност то да потврди и како ће то оценити неко коме ће ово наше време бити извор архивских материјала, остаће питање, али права мера не верујем да може да нашкоди.
Нина Мартиновић Армбрустер
