Ninine mustre: Novi početak
NOVI SAD: Ova je priča ličnija od drugih, ali može biti mustra za svakoga od nas. Prvi pas koga se sećam iz ranog detinjstva zvao se Mor.
Čim bismo izašli na dvorište Mor bi bio tu, spreman da isprati svaki naš pokret, da pripazi da neki nepozvan gost ne bane u dvorište i da neka druga životinja na bilo koji način ne naudi bratu i meni. Bio je lovački pas i nadaleko poznat po svojim talentima i pomagao tati i ostalim lovcima da dođu do svoje lovine. Taj deo lovačke priče sam se trudila da ne vidim, bila je previše gruba za moj dečiju dušu, ali sve ostalo u vezi sa Morom, bilo je ljubavlju obavijeno.
Taj divni, za nas tada ogromni pas, prisutan je na mnogim fotografijama iz ranog detinjstva i ništa, nijedna igra, nijedno sankanje, nijedan odlazak u baštu nije mogao da se zamisli bez njegovog budnog prisustva. Pored njega sam se osećala zaštićeno i bezbedno, a brat je sa njim imao posebnu mentalnu povezanost, kao da je taj veliki, opasni dobrica umeo da mu čita misli. Bilo je tako sve do jednog trenutka kada je iz nekog razloga Mor istrčao na put kojim je bezglavo jurio neodgovorni vozač. Nesreća je bila neminovna i Mor je zauvek sklopio svoje divne i pametne oči. Ne sećam se svih detalja, bila sam zaista mala, ali znam da sam danima neutešno plakala i da sam sa drugaricom napravila mali spomenik od daščice i blata u koje smo zabole cvetove.
Decenijama kasnije, otkrila sam da je trauma koju je taj događaj urezao u dečiju dušu stvarala brojne probleme. Nisam mogla da podnesem završetke, plašila sam se svega što ima kraj, pa sam očajnički razvlačila dotrajale poslovne, prijateljske i ljubavne veze, samo da ne bih dočekala kraj, jer kraj je za mene značio gubitak svakog smisla i veliku patnju. A onda sam vremenom naučila da je kraj samo početak, da je Mor samo otelotvorenje bezuslovne ljubavi kojoj me je naučio i koja će se još mnogo puta u raznim prilikama ostvariti u mom životu.
Stekla sam godinama dovoljno iskustva da znam da prepoznam unutrašnji osećaj i da mu bezrezervno verujem, pa tako sada, kada se moj tata pridružio Moru negde na nebu, iako je praznina koja je ostala velika i tuga mora da se istuguje, znam da njegov odlazak znači samo novi početak. Sada nas troje njegove dece počinjemo da pokazujemo koje smo mudrosti nasledili, živeći onako kako nam je on pokazao, gajeći plodove svega onoga što je u nas posadio.
Sve one pesme koje smo zajedno uz njegovu gitaru pevali, sve one voćke koje smo zajedno kalemili i brali, sve njegove priče iz detinjstva koje smo slušali i sve podvige kojima smo svedočili, sve to sada dobija neki novi oblik i obogaćuje naše, kao i živote svih onih koje je ikada svojom dušom dodirnuo. Plotun lovačkih pušaka koji ga je ispratio označio je taj početak, taj njegov ponovni susret sa Morom kao simbolom svih koji su otišli pre njega a koje je voleo, i taj naš susret sa nama samima njegovim postojanjem osnaženima. Hvala ti, tata, za sve i neka ti je večna slava.
Nina Martinović Armbruster
