Непрекорачива хроника душе

Деценију и по од Матијевићеве трагичне смрти 1993. у ратом погођеној Тузли, где је радио као професор књижевности и филма на тамошњој Педагошкој академији, објављена су његова изабрана дела, која су обухватила књигу приповедака „Сунце у процјепу”, одабране песаме сабране под насловом „Распуклине”, те роман „Прогонства”. Најављени научни скуп биће, међутим, добра прилика да се, поред поетског и прозног, осветле и други аспекти његовог богатог књижевног ангажмана. Јер, Матијевићево се, рецимо, критичарско перо оглашавало  у најугледнијим књижевним часописима, попут Летописа Матице српске, новосадских „Поља“ „Књижевне речи”, „Градине”... те дневним листовима „Ослобођење” и „Дневник”, објавио је он и књижевно-критичку студију „Савремена босанско- херцеговачка проза”, док су поготово значајани његови преводи са немачког, руског и словеначког језика, углавном поезије.

Судећи према библиографији тих Матијевићевих превода, како подсећа др Зоран Ђерић, који ће и модерирати поменути научни скуп, објављивао их је најинтензивније од 1978. до 1989, претежно у „Пољима“, те Летопису и сомборским „Дометима“. „Са немачког је преводио Гинтера Граса, потоњег Нобеловца, који је познат, пре свега, по својим романима. Матијевић је преводио његову поезију, која је мање познат сегмент Грасовог стваралаштва. Највише превода је, ипак, посвећено савременом словеначком песништву. Превео је поезију двадесетак словеначких аутора, у широком распону, поетичком и генерацијском, од Едварда Коцбека, Матеја Бора, Цирила Злобеца и Дана Зајца, до Кајетана Ковича, Лојзе Кракара, Томаша Шаламуна и Ника Графенауера. А међу превођеним су и други, значајни словеначки аутори: Вено Тауфер, Ервин Фриц, Андреј Кокот, Мирослав Кошута, Јоже Удович, Марко Кравос, Тоне Павчек, Грегор Стрниша. Сви превођени аутори су били Матијевићеви савременици, тако да се може претпоставити да је са њима имао преписку, која, на жалост, није сачувана“, истиче Ђерић.

Толико преводилачко  интересовање за поезију не чуди ако се зна да је сам др Шпиро Матијевић био „рођени песник“, како то наводи и сабрат му по перу Селимир Радуловић у свом предговору књизи „Распуклине“. Био је Матијевић, дакле, од оних „ретких и веродостојних изабраника Музе, који на свет долазе с јединственом песничком сензибилношћу“. Песник, вели даље Радуловић, „изузетне поетске снаге, непорециве зрелости и зрачне краткоће“. Песник знања и имагинације који је „владао изворима и крепио се с њих онолико колико је захтевала његова идеја песме“. Песник „племените и однеговане лирске дикције, окренут лицем према индивидуалној људској судбини“. Песник „примарних осећања и изворне личне мистерије, који је најинтимније и најчуваније истине живота проверавао у тамним скровиштима подсвести“. Стога су и његове песме „веродостојни отисак уметности самоће“, а његова песничка заоставштина „непрекорачива хроника душе“...

- Матијевић се није трошио на трагању за иновативним песничким обрасцима, за поетичким слаломима психологије занатлијског писма, клонећи се (псеудо)искуства недаровитих и аљкавих практичара високозахтевне песничке дисциплине. Није стављао форму изнад садржине, ни вештину изнад дара, негујући, и по тематици и по експресији, строго личну поезију. Опоро осећање живота, неприлагођеност његовим основним начелима и одуство јасног управљања њиме, легитимише овог песника као истинског и дубинског посматрача болесних стања душе. Као да у његовом случај, на делу, откривамо преопасне ковитлаје кафкијанске елипсе: писати, дакле, да би се могло умрети, односно умрети да би се могло писати – сажима Радуловић, уз напомену да је мало савремених српских песника код којих се, као у случају Шпире Матијевића, готово идеално, удвајају стихотворни метар и друшевно стање песника. – Својим посвемашњим песничким делом, он је посведочио о томе која је мера песничке муке, те ране која свакодневно крвари, а за коју на земљи нема ни лека, ни лекара!  

Када је пак реч о Матијевићевом приповедачком опусу, карактеришу га две важне врлине: с једне стране, он има изворни наративни дар, а с друге - дар ученог, ерудитног писца. А доминантна одлика његових прича, чак и када посегне за легендама, фолклорним предањима или прасловенским митовима, заправо је својеврсна фантастика стварности. При томе његова кратка проза готово по правилу следи структуру отвореног дела, односно реч је о причама без правог краја и стога пред читаоца постављају изазов коауторског домаштавања. На све то указује и проф. др Сава Дамјанов, уз опаску да у овом случају синтагма спој архаичног и модерног није тек пука фраза. „Рекао бих чак да се код њега на неки чудесан начин, у најбољим страницама, исконски - архаични, традиционални - прозни дискурс спаја са постмодерним. И то не на нивоу формалних експеримената него у самој бити приповедања”, истиче проф. Дамјанов, констатујући да је управо стога важно да се данас поново ишчитава Матијевићево дело, које „иако у знаку смрти, кошмарних ноћи и онтолошке језе, ипак поседује коефицијент отворености и значењске поливалентности, који уметности увек дарује нови живот”.  

Реперна тачка Матијевићеве прозе ипак је роман „Прогонства”, обликован по конвенцијама тзв. образовне новеле (билдунгсроман) аутобиографског типа. Замишљен као изразити роман лика, у средишту пажње постављају се живот и прикљученија главног јунака и наратора Младена Сретића, универзитетског професора књижев- ности којег Матијевић смешта у изворни културолошки амбијент сопственог живота. У осетљивом тренутку, када пуни педесет лета и суочава се са старошћу, он темељно своди рачуне са собом и сопственом прошлошћу. Аутор при томе открива да су, у том трагању за смислом свог постојања, главном јунаку пресудне биле фантазме које долазе из књига, митолошких и космичких сфера, те да је за процес одрастања и сазревања важно разумети језик свих тих перспектива. Како у свом суду о „Прогонствима” наводи Иван Негришорац, исповешћу Младена Сретића аутор је показао свом читаоцу „како се ваља борити за сопствени живот и за смисао његовог опстанка у овом свету толико бременитом разним појавним облицима неспоразума, бола и патње”.

– Аутобиографски дискурс „Прогонства” обезбедио је и једно дело веома важно за разумевање социјално-психолошког контекста у којем живе Срби у Хрватској – сумира Иван Негришорац. – С друге стране, и сам књижевноисторијски случај Шпире Матијевића помало је парадигматичан за српску књижевну и културну традицију у Хрватској. Рођен је у Колашцу код Книна, да би се, још дететом, с родитељима преселио у Сремске Лазе, село у суседству Мирковаца. Жеља за потпунијим образовањем одвела га је на студије књижевности у Задар, а после тога се професионално и породично везао за Босну и Херцеговину. Стога смо овога писца, као и многе друге, тешко препознали и тек накнадно издвојили из културолошког контекста у којем се јављао. Будући да се једва знало да је реч о српском писцу, постојала је реална опасност да се он, стицајем животних околности и те његове касније везаности за Лукавац и Тузлу, где је годинама живео и радио, уклопи искључиво у босанскохерцеговачки књижевни контекст и да се у њему неутралишу изразитије културолошке особености без којих није могуће потпуније разумевање његовог дела. Међутим, уколико се Шпиро Матијевић као писац и нашао у сенци створеној мутним социјалним, културолошким околностима, време је да из те сенке он изађе на светло дана и да се јасно укаже на вредности које његова књижевна остварења собом носе.

М. Стајић