Neprekoračiva hronika duše

Deceniju i po od Matijevićeve tragične smrti 1993. u ratom pogođenoj Tuzli, gde je radio kao profesor književnosti i filma na tamošnjoj Pedagoškoj akademiji, objavljena su njegova izabrana dela, koja su obuhvatila knjigu pripovedaka „Sunce u procjepu”, odabrane pesame sabrane pod naslovom „Raspukline”, te roman „Progonstva”. Najavljeni naučni skup biće, međutim, dobra prilika da se, pored poetskog i proznog, osvetle i drugi aspekti njegovog bogatog književnog angažmana. Jer, Matijevićevo se, recimo, kritičarsko pero oglašavalo  u najuglednijim književnim časopisima, poput Letopisa Matice srpske, novosadskih „Polja“ „Književne reči”, „Gradine”... te dnevnim listovima „Oslobođenje” i „Dnevnik”, objavio je on i književno-kritičku studiju „Savremena bosansko- hercegovačka proza”, dok su pogotovo značajani njegovi prevodi sa nemačkog, ruskog i slovenačkog jezika, uglavnom poezije.

Sudeći prema bibliografiji tih Matijevićevih prevoda, kako podseća dr Zoran Đerić, koji će i moderirati pomenuti naučni skup, objavljivao ih je najintenzivnije od 1978. do 1989, pretežno u „Poljima“, te Letopisu i somborskim „Dometima“. „Sa nemačkog je prevodio Gintera Grasa, potonjeg Nobelovca, koji je poznat, pre svega, po svojim romanima. Matijević je prevodio njegovu poeziju, koja je manje poznat segment Grasovog stvaralaštva. Najviše prevoda je, ipak, posvećeno savremenom slovenačkom pesništvu. Preveo je poeziju dvadesetak slovenačkih autora, u širokom rasponu, poetičkom i generacijskom, od Edvarda Kocbeka, Mateja Bora, Cirila Zlobeca i Dana Zajca, do Kajetana Koviča, Lojze Krakara, Tomaša Šalamuna i Nika Grafenauera. A među prevođenim su i drugi, značajni slovenački autori: Veno Taufer, Ervin Fric, Andrej Kokot, Miroslav Košuta, Jože Udovič, Marko Kravos, Tone Pavček, Gregor Strniša. Svi prevođeni autori su bili Matijevićevi savremenici, tako da se može pretpostaviti da je sa njima imao prepisku, koja, na žalost, nije sačuvana“, ističe Đerić.

Toliko prevodilačko  interesovanje za poeziju ne čudi ako se zna da je sam dr Špiro Matijević bio „rođeni pesnik“, kako to navodi i sabrat mu po peru Selimir Radulović u svom predgovoru knjizi „Raspukline“. Bio je Matijević, dakle, od onih „retkih i verodostojnih izabranika Muze, koji na svet dolaze s jedinstvenom pesničkom senzibilnošću“. Pesnik, veli dalje Radulović, „izuzetne poetske snage, neporecive zrelosti i zračne kratkoće“. Pesnik znanja i imaginacije koji je „vladao izvorima i krepio se s njih onoliko koliko je zahtevala njegova ideja pesme“. Pesnik „plemenite i odnegovane lirske dikcije, okrenut licem prema individualnoj ljudskoj sudbini“. Pesnik „primarnih osećanja i izvorne lične misterije, koji je najintimnije i najčuvanije istine života proveravao u tamnim skrovištima podsvesti“. Stoga su i njegove pesme „verodostojni otisak umetnosti samoće“, a njegova pesnička zaostavština „neprekoračiva hronika duše“...

- Matijević se nije trošio na traganju za inovativnim pesničkim obrascima, za poetičkim slalomima psihologije zanatlijskog pisma, kloneći se (pseudo)iskustva nedarovitih i aljkavih praktičara visokozahtevne pesničke discipline. Nije stavljao formu iznad sadržine, ni veštinu iznad dara, negujući, i po tematici i po ekspresiji, strogo ličnu poeziju. Oporo osećanje života, neprilagođenost njegovim osnovnim načelima i odustvo jasnog upravljanja njime, legitimiše ovog pesnika kao istinskog i dubinskog posmatrača bolesnih stanja duše. Kao da u njegovom slučaj, na delu, otkrivamo preopasne kovitlaje kafkijanske elipse: pisati, dakle, da bi se moglo umreti, odnosno umreti da bi se moglo pisati – sažima Radulović, uz napomenu da je malo savremenih srpskih pesnika kod kojih se, kao u slučaju Špire Matijevića, gotovo idealno, udvajaju stihotvorni metar i druševno stanje pesnika. – Svojim posvemašnjim pesničkim delom, on je posvedočio o tome koja je mera pesničke muke, te rane koja svakodnevno krvari, a za koju na zemlji nema ni leka, ni lekara!  

Kada je pak reč o Matijevićevom pripovedačkom opusu, karakterišu ga dve važne vrline: s jedne strane, on ima izvorni narativni dar, a s druge - dar učenog, eruditnog pisca. A dominantna odlika njegovih priča, čak i kada posegne za legendama, folklornim predanjima ili praslovenskim mitovima, zapravo je svojevrsna fantastika stvarnosti. Pri tome njegova kratka proza gotovo po pravilu sledi strukturu otvorenog dela, odnosno reč je o pričama bez pravog kraja i stoga pred čitaoca postavljaju izazov koautorskog domaštavanja. Na sve to ukazuje i prof. dr Sava Damjanov, uz opasku da u ovom slučaju sintagma spoj arhaičnog i modernog nije tek puka fraza. „Rekao bih čak da se kod njega na neki čudesan način, u najboljim stranicama, iskonski - arhaični, tradicionalni - prozni diskurs spaja sa postmodernim. I to ne na nivou formalnih eksperimenata nego u samoj biti pripovedanja”, ističe prof. Damjanov, konstatujući da je upravo stoga važno da se danas ponovo iščitava Matijevićevo delo, koje „iako u znaku smrti, košmarnih noći i ontološke jeze, ipak poseduje koeficijent otvorenosti i značenjske polivalentnosti, koji umetnosti uvek daruje novi život”.  

Reperna tačka Matijevićeve proze ipak je roman „Progonstva”, oblikovan po konvencijama tzv. obrazovne novele (bildungsroman) autobiografskog tipa. Zamišljen kao izraziti roman lika, u središtu pažnje postavljaju se život i priključenija glavnog junaka i naratora Mladena Sretića, univerzitetskog profesora književ- nosti kojeg Matijević smešta u izvorni kulturološki ambijent sopstvenog života. U osetljivom trenutku, kada puni pedeset leta i suočava se sa starošću, on temeljno svodi račune sa sobom i sopstvenom prošlošću. Autor pri tome otkriva da su, u tom traganju za smislom svog postojanja, glavnom junaku presudne bile fantazme koje dolaze iz knjiga, mitoloških i kosmičkih sfera, te da je za proces odrastanja i sazrevanja važno razumeti jezik svih tih perspektiva. Kako u svom sudu o „Progonstvima” navodi Ivan Negrišorac, ispovešću Mladena Sretića autor je pokazao svom čitaocu „kako se valja boriti za sopstveni život i za smisao njegovog opstanka u ovom svetu toliko bremenitom raznim pojavnim oblicima nesporazuma, bola i patnje”.

– Autobiografski diskurs „Progonstva” obezbedio je i jedno delo veoma važno za razumevanje socijalno-psihološkog konteksta u kojem žive Srbi u Hrvatskoj – sumira Ivan Negrišorac. – S druge strane, i sam književnoistorijski slučaj Špire Matijevića pomalo je paradigmatičan za srpsku književnu i kulturnu tradiciju u Hrvatskoj. Rođen je u Kolašcu kod Knina, da bi se, još detetom, s roditeljima preselio u Sremske Laze, selo u susedstvu Mirkovaca. Želja za potpunijim obrazovanjem odvela ga je na studije književnosti u Zadar, a posle toga se profesionalno i porodično vezao za Bosnu i Hercegovinu. Stoga smo ovoga pisca, kao i mnoge druge, teško prepoznali i tek naknadno izdvojili iz kulturološkog konteksta u kojem se javljao. Budući da se jedva znalo da je reč o srpskom piscu, postojala je realna opasnost da se on, sticajem životnih okolnosti i te njegove kasnije vezanosti za Lukavac i Tuzlu, gde je godinama živeo i radio, uklopi isključivo u bosanskohercegovački književni kontekst i da se u njemu neutrališu izrazitije kulturološke osobenosti bez kojih nije moguće potpunije razumevanje njegovog dela. Međutim, ukoliko se Špiro Matijević kao pisac i našao u senci stvorenoj mutnim socijalnim, kulturološkim okolnostima, vreme je da iz te senke on izađe na svetlo dana i da se jasno ukaže na vrednosti koje njegova književna ostvarenja sobom nose.

M. Stajić