Драган Јовановић о филму „Круна”: Ромска бајка разбија предрасуде

У тој музичкој бајци са елементима трилера, која прати живот четворо музички надарених вршњака који осамдесетих година беже из дома за незбринуту децу јер им управа дома не дозвољава да певају и свирају Јовановић, који је овога пута и у улози косценаристе, заиграће Романа, краља Рома и черге. Како нам је рекао, овај лик веома му је занимљив те га радује што поново има прилику да заигра неког другачијег, па додао да сматра да је ово најплеменитији човек којег је у каријери отелотворио.

– Мој лик надилази конзервативно и одлази у сферу аутистичног у својој самодовољности. Строг, правичан и неоспоран као ауторитет, Роман влада чергом заједно са својом женом. То су као неке клиначке приче о фантазијама. Филм говори о томе какав је овај свет, о томе како је све постало материјално, које је, на неки начин, постало религија целог човечанства – рекао је за наш лист глумац Драган Јовановић.

Филм је добио и подршку Филмског центра Србије, чија је комисија истакла да ово остварење јесте амбициозан пројекат јер, између осталог, ревитализује традицију филмске обраде ромског света. На који начин сте то у сценарију постигли?

– Ми смо и хтели да овога пута направимо један филм који од Рома не прави неке занимљиве и смешне ликове. Напротив! То је та нека наша предрасуда, али не само овде него и у целом свету, према Ромима постоји та нека врста одбојности. Мој лик је један од најчистијих људи које сам до сада играо. Васпитачи који раде у дому из којег наши јунаци беже не желе да њихови штићеници буду Роми и то је нешто што је, заправо, тај мој лик и повукло највише да прими ту децу да они буду део његове породице у черги.

Највећи пројекат последњих 50 година

Аутори су оценили да су филм и серија „Круна” највећи пројекат домаће продукције у последњих 50 година, а у њему ће се осим Драгана Јовановића, Горана Бреговића и Рамба Амадеуса наћи и огроман број глумаца и деце. Међу њима су Игор Бенчина, Вања Ејдус, Соња Колачарић, Вук Костић, Стефан Бундало, Ива Штрљић, Јана Милић Илић, Бранислав Зеремски, Гордан Кичић, Срђан Тодоровић, Сергеј Трифуновић, Петар Стругар, Тодор Јовановић, Теодора Милић и други. Први пут на српском филму видећемо и глумицу Уну Бреговић, ћерку Горана Бреговића. „Круна“ се реализује у продукцији „Телекома Србија”, „Кинооко филма„ и продукцијске куће „100 Стронг Продуцтион”. Очекује се да премијера у биоскопима буде на јесен, а након тога ће истоимена серија бити приказана и на каналу Суперстар ТВ.

Да ли вас је нека реална прича конкретно инспирисала за овај сценарио који сте писали заједно са Василијем Никитовићем?

– Јесте, а ми смо много лутали од самог почетка и ово је нека, рецимо, трећа или четврта верзија од те првобитне коју смо Василије и ја имали. Првобитна верзија је била једна истинита прича коју смо чули од нашег пријатеља, који иначе ради у полицији и она нас је инспирисала. Постојала је нека моја жеља, а не само моја, већ и мог покојног таста, који је рекао да ја морам да одиграм неког Рома чергара, неког ромског музичара, и, ево, ја могу да кажем да овај филм посвећујем заправо њему, Лази Пујићу, који је нажалост преминуо пре две године од короне. Затим смо преправљали један трилер у акциони филм, али смо ипак схватили да нам не треба ни акциони филм. Тако смо најзад дошли до ове бајке, која је по мери и мени и Василију. Највише нам је то легло, а заправо смо и ми тако мало романтични ликови, имамо неке романтичарске и бајковите погледе на свет. И ово и јесте као једна велика бајка што смо успели да се организујемо да пробамо да направимо то што смо хтели увек и да кажемо шта мислимо о свету.

Јесте ли успели да сазнате нешто више о свету о којем говори овај филм кроз лик који сте оживели? Како је живети у том свету?

– Много ми је било лепо, наравно сви моји партнери углавном су Роми. И њих 70 одсто се презива Јовановић (смех), тако да ће многи рећи да су преко везе ушли у филм (смех), али нису. То је једна велика породица и уживао сам у раду са њима. То је предиван народ, уживао сам и у тој ведрини и њиховој филозофији живота. То је народ који је најближи нама. Ја мислим да смо ми веома слични у том неком смислу да на живот гледамо у садашњем тренутку. Нема јуче, нема сутра, већ само данас и тог тренутка. Ми ћемо да радимо цео дан, а онда ћемо да свирамо, певамо и играмо целе ноћи и нећемо да мислимо на последице.

Четири главна лика у првом делу филма нема дозволу да се бави музиком, али се боре за њу. Када сте ви били у ситуацији да немате слободу да нешто радите?

– Нисам био у таквој ситуацији. Ја сам се увек борио за своју слободу и изборио сам се, слободан сам човек, могу то да кажем. Покушавам да будем слободан уметник. Дивна је ствар што су та деца исто успела да се изборе за своју слободу и, ето, мој лик се нашао као неко ко им је на том путу много значио и заправо их, и на неки начин, усвојио и гледао на њих као на своју децу. Они су прошли један период у черги и научили све те неке ствари које су нама важне. Када кажем нама мислим на те јунаке черге, а то је пре свега љубав, а можемо да кажемо да су и љубав и музика једно те исто. Мој лик је са том децом кроз музику хтео да шири љубав по свету.

Која вам је омиљена ромска песма?

– Има ту више песама. Нисмо ми направили још ужи узбор оних које ће се наћи у филму. До сада сам на снимању певао две песме Горана Бреговића, једна је нова, за коју још нисте чули, а друга је чувена „Ружица си била”, али на ромском језику, ето, то могу да вам откријем. Биће и песама Шабана Бајрамовића, наравно јер без њега овај филм дефинитивно не може. Он нам је од самог почетка био у глави. Тако да биће песама, а ја мислим да ћу ја певати у току филма и серије можда пет или шест песама, као и деца која играју. Биће доста лепе музике.

У филму ће играти и Горан Бреговић, као и Рамбо Амадеус. Који од њих се показао као бољи глумац?

– Играо сам и са Рамбом у филму „Бумеранг” као и у још једном филму у Холандији, али ово је први пут да играм са Брегом. То је много занимљиво, шта да вам кажем. Он је човек наступао и бави се јавним послом, али и он је сам рекао да је ово сасвим нешто друго. Он је на снимању покушавао да се што више сакрије испод свог шешира и оне бунде коју носи као костим (смех). То је испало толико добро да сам рекао да то неко ко је глумац сто година не би могао такав лик тако да направи. А он је то направио тако спонтано наравно јер се увек плашио камере и мало је био стидљив. Испало је фантастично и мислим да ће то да буде јако занимљиво. Он је невероватан професионалац, има невероватан осећај за нешто што је добро и ја верујем да је зато и он део наше екипе јер је осетио да овде постоји нешто што ће можда и ван наших граница имати успеха.

Владимир Бијелић