ИЗ АРХИВА ГРАДА: Мистериозна Анастасија Алексић

Ипак, да је Анастасија била истакнута личност потврђује и дужи новински чланак из 1933. године у ком је јавност обавештена о њеној смрти, у 94. години, у Грацу, као и о томе да ће бити сахрањена на новосадском Успенском гробљу.

Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, она је рођена у Београду одакле се, услед политичких дешавања и прилика, с родитељима преселила у Земун, а потом у Нови Сад, где је Јован Обреновић сазидао кућу на спрат у Милетићевој улици 10.

- Ту је упозала Тодора Алексића од Мајне, аустријског генерал-мајор српског порекла и 1858. године се удала за њега - каже Ђурђев. - Због војне службе свог мужа, Анастасија је боравила у Жабљу, Бечу, Котору, Дубровнику, Горици и најзад, када је Алексић отишао у пензију, са својим супругом се за стално населила у Новом Саду.

Након смрти супруга, који је сахрањен на Успенском гробљу, а пред Први светски рат, Анастасија се одселила у Беч, а потом у Грац у ком је остала све док није премунула.

- Она је пре смрти изјавила да жели да буде кремирана, али то се ипак није десило пошто је пребачена за Нови Сада, како би била сахрањена на Успенском гробљу, крај сестре Ермине Николић Обреновић, што је и објављено у тадашњој штампи - истиче Ђурђев.

Анастасијин отац Јован Теодоровић Обреновић, познат као и Господар Јован, био је генерал-дивизијар, командант Моравско-подринске војне команде, гувернер дистрикта рудничког и пожешког, и млађи брат кнеза Милоша Обреновића и Јеврема Обреновића. Њен супруг, Теодор Алексић од Мајне био је последњи мушки потомак чувене српске војничке породице и син аустријског подмаршала Јована.

- По завршетку Војне академије од 1844. у чину поручника, а од 1847. године као натпоручник, службовао је код дон Мигуелаца у Петроварадину - каже Ђурђев. - Током Револуције 1848. године ратовао је у 49. линијској регименти неко време у Ердељу. У чину генерал-мајора 1869. године службовао је као бригадир у Грацу. Због болести је пензионисан 1870. године, али је у службу поново позван 1871. године и убрзо је због тешке болести напустио војску и преселио се у Новом Сад.

Према речима Ђурђева, Алексић се истакао у бици код Коморана, те је одликован орденом Гвоздене круне трећег степена. Носилац је пруског ордена Круне, црногорског Даниловог ордена другог степена и насауског Витешког крста с мачевима. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду 1891. године.     

С. Ковач