ИЗ АРХИВА ГРАДА: Од Дарањијевог насеља до модерног Телепа

Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, првобитно име Телепа било је Дарањијево насеље, а између 1927. и 1944. године, Адамовићево насеље. Дарањијево насеље, почело је да се формира 1889. године, на подручју садашњег Адамовићевог насеља, а после 1890. године проширило и на подручје данашњег Телепа, на простор око Сомборске улице, којом се некада пружала пруга која је водила ка том граду. Насеље је прво обухватало подручје северног Телепа, док је јужни Телеп почео да се развија после 1902. године.

- Зна се да је још 1891. године у Угарском парламенту, тадашњи министар пољопривреде гроф Игнац Дарањи, предложио да се на периферијама градова, према могућностима, најсиромашнијим грађанима за мало новца подели земља за изградњу кућа и уређивање башта - каже Ђурђев. - Тако се и у Новом Саду, уз помоћ кредита Градске штедионице, 1898. године почела делити земља сиромашнима. Први плацеви подељени су на простору од Католичког гробља до данашње Суботичке улице. То мочварно земљиште је гроф Дарањи добио од царске владе за своје војне заслуге и великодушно, да би остварио „министарске намере”, даровао Новом Саду. Свака заинтересована породица добила је по катастарско јутро, на отплату до 30 година, а простор је био довољан за породичну кућу са споредним зградама и за пространу башту из које су воћем и поврћем снабдеване пијаце.

Друга подела парцела била је 1900. године и то земљишта између Суботичке улице и сомборске пруге. Добијали су га средње имућни грађани у закуп на 30 година, с тим да су годишње плаћали по пет круна градском Магистрату, уз обавезу да у баштама засаде винограде како би се обновила производња која је десеткована због болести винове лозе. Трећа подела земљишта 1902. године, каже Ђурђев, била је најобимнија пошто је подељено око 800 катастарских јутара на простору између сомборске пруге и Дунава.

- После Првог светског рата из целе Војводине су се у тај крај досељавали сиромашни сељаци и радници. Телеп је тада назван Адамовићево насеље, по адвокату др Стевану Адамовићу и његовом оцу Шандору, заслужном виноградару, који је на овим просторима обновио винограде после филоксере и запошљавао на свом имању велики број становника тог краја - објашњава Ђурђев. - Све парцеле биле су једнаке величине, а заинтересовани грађани су из шешира вукли цедуље са бројевима парцела. Први становници Телепа били су некадашњи аграрни пролетери, већином Мађари, али је било и Словака, Немаца и Срба. Радили су највише по фабрикама и као пољопривредни радници. Били су запослени у ливници „Вајскопфа”, затим код Мирка Штајнера, у „Албусу”, „Идолу” и „Кабелу” у Радничкој улици. Многи су се бавили занатством, радили код трговаца као помоћници или ишли у надницу и радили код поседника винограда, воћњака и других пољопривредних имања.

После 1920. године нова државна власт, Краљевина СХС, опуномоћила је адвоката др Стевана Адамовића, који је једно време био и градоначелник, да катастарски среди ново насеље. Регистроване су све парцеле и одређене годишње рате за отплату.

- Својинска права власника регулисана су тек после 1930. године, када су исплаћене последње рате - истиче Ђурђев. -  Парцеле су тада уписане у катастар и земљиште је постало наследно. Нови поседници су после 1932. године испарцелисали своје земљиште, јер им је за кућу и башту било превише простора, па су тако продаване парцеле од пола, четвртине, па и осмине катастарског јутра.

Већ 1925. године на Телепу је било калдрмисаних улица, житељи су тражили увођење електричног осветљење и аутобуске линије које су 1939. године и уведене. Данас Телеп, као и остатак града, мења свој изглед. Према урбанистичким плановима предвиђена је изградња вишеспратница, али највећи део Телепа и даље ће бити намењен стамбеним кућама од једног до три спрата.

Двадесетих година на Телепу је било свега седам улица, а најпознатија је била Кракснерова (данас Хероја Пинкија), названа по Антону Кракснеру који је са сестрама Розалијом и Регином држао велику гостионицу „Чарда код стрелишта”. Занимљиво је да поштари нису разносили пошту у почетку, већ су је давали двојици чувара винограда (пударима) који су их достављали на адресе.

Како је Телеп испод нивоа Дунава, често су житељи водили битку с поплавама. Те 1926. године, када је водостај Дунава износио 565 центиметара, многе куће од набоја и черпића су срушене, а изградња и развој тог дела града је успорена. Тек што се Телеп „опоравио” Дунав га је непуне две деценије касније поново поплавио.

- Крајем марта 1940. године тадашњи градоначелник Милош Петровић увео је ванредно стање, пошто је готово три четвртине Телепа било поплављено – каже Ђурђев. - Тог 1. априла вода је пробила насип и поплавила цео северни део Телепа, потом и јужни до Которске улице, Станоја Главаша, Ћирила и Методија и данашње Улице Петефија Шандора. Вода се повукла тек након три седмице и оставила за собом муљ, а у удубљењима остале су баре у којима су, према чаршијским причама, Телепчани читаву годину ловили рибу.

Иако је срушено више од 700 кућа, Телепчани су брзо обновили своје домове, а након Другог светског рата изграђени су масивни насипи од Гусковог салаша до Футога.

С. Ковач