АЈА ЈУНГ Јединствена магија којом славимо игру

На вечерашњој промоцији говориће Енрико Ротели, новинар и писац који је коаутор овог дела, уз Ају Јунг, директорку БФИ, која не крије да је у време када је кренула у балетску школу, Карла Фрачи била њен узор као „оличење врхунске естетике и интелигенције без које се не може постати звезда”:

– Карла Фрачи је личност која чини огромно и важно поглавље балетске историје. Живот је учинио да се упознамо, а Карла је била особа која је умела да покаже своје навијање и подршку за све у шта верује. Са великом лубављу и чистом емоцијом стигла је у Београд. Отворила је 15. Београдски фестивал игре пред препуном салом Центра „Сава” и завредела дуге овације наше публике, која никада није имала прилику да је гледа у Београду или Југославији – подсећа Аја Јунг у разговору за „Дневник”. – Уместо на енглеском, како је био наш договор, Карла се обратила на италијанском језику и причала неуобичајено дуго, говорећи о Фестивалу као о “јединственој и снажној магији којом славимо најбољу игру и чинимо да очи целог света буду упрте у Београд”. Њена искреност и емоција су непогерешиво прескакале рампу, тражећи пут до срца сваког гледаоца. Толико опипљиво, да је уметницима који су стајали иза кулиса било тешко да започну представу. Карла је била неприкосновена краљица сцене, харизматична дива великог и нежног срца.

Може ли се говорити о томе да је мисија Београдског фестивала игре не само упознавање овдашње публике са савременом продукцијом у свету игре, него и упознавање са неким од највећих имена из тог света, као што је управо Карла Фрачи?

– Ако имате снажну продукцију, имате и велика имена. Чини ми се да једно без другог не иде. Поносна сам на све кореографе који су даровали Београдском фестивалу игре међународну репутацију и чинили да нам публика верује. Такође, балетске звезде би увек доприносиле комуникацији са оним делом културне јавности која је наклоњена класици и жељна уметничког квалитета који се конзумира у озбиљним балетским срединама. Тако и наредне године две изузетне балетске звезде долазе у Београд. То су Лусија Лакара и Метју Голдинг. Они ће извести једну сјајну представу на музику из седамдесетих година прошлог века. “У тишини ноћи” је представа која звучи као добра журка, а гледа се као филмски класик који има потенцијал да вас на самом крају расплаче…

Представља ли чињеница да српско издање књиге „Корак по корак“ потписује Београдски фестивал игре најаву да би се у будућности Београдски фестивал игре могао све чешће јављати и као издавач наслова из света уметничке игре?

– Не верујем. Иако постоји оквир, односно протокол о сарадњи између Београдског фестивала игре и највеће европске издавачке куће, миланског „Модадорија”, као и њихова наклоност према нашим покушајима, у Србији не постоји читалачка публика за ову врсту издања. Ми смо народ који не конзумира ову врсту литературе, тако да покушаји да се нешто промени углавном почивају на личном залагању, а завршавају се као мали инцидент у шуми кича и свакојаког насиља. За књиге се, међутим, интересују неки грчки издавачи, тако да је могуће да ћемо бити посредници, бар у случају неколико аутобиографских дела.

Јубиларно, 20. издање Београдског фестивала игре, у марту и априлу 2023. доводи нека заиста сјајна имена. Новосађани ће овог пута бити у прилици да виде Балет Торина и Холандски театар игре?

– Два изузетна догађаја су резервисана за Српском народно позориште, театар са којим већ двадесет година на обострано задовољство сарађујемо. Балет Торина ових дана почиње припреме комада, који ће донети као светску премијеру на наш Фестивал, управо у Нови Сад! У питању је “Фаун”, а кореограф је Италијан са немачком биографијом, Мауро де Кандија. Чувени НДТ 1 или Холандски театар игре са комадима Кристал Пајт, Јиржија Килијана и Габријеле Каризо – представља праву позоришну сензацију ове сезоне. На Великој сцени Српског народног позоришта, по многима најбољи играчи планете, наступиће две вечери заредом, и то 7. и 8. априла. Као балетски Ролингстонси, ова трупа путује са два шлепера расвете и којекаквих техничких чуда, па ће њихов наступ заиста бити незабораван догађај за новосадску, београдску, али и публику читавог региона! Критичар британског Телеграфа је недавно забележио да се “ретко наилази на представу такве визуелне оригиналности, такве техничке бриљантности и такве емоционалне моћи да осећате да сте сведоци поновног рађања уметничке форме”.

Какве су шансе да се у перспективи пред новосадском публиком, која из године у годину показује више него завидан ниво интересовања за савремене балетске продукције, нађе много више представа са Београдског фестивала игре?   

– Шансе су све већ, јер Београд нема позоришну сцену која по габаритима одговара већим продукцијама. Такође, коришење приватног театра у Београду кошта скоро као да закупите позориште истих карактеристика у Будимпешти или Солуну. У тим тренуцима, човек се заиста запита шта ради… Да нема публике према којој осећмо одговорност и са којом смо заједно расли, верујем да би одавно морали да одустанемо од неких идеја. Ипак, треба бити поносан на трајање које се данас мери кроз две деценије, као и специфичност тог трајања које никада није било стајање у месту. Напротив, свака едиција је искористила потенцијал да прескочи лествицу постављену prеthodnе године, да изненади публику, да обасја неким посебним светлом нашу малу авлију. Доказали би увек, да је без обзира на прилике или неприлике, Београдски фестивал игре - свет!      

М. Стајић