Ти­мо­ти Ред­монд, ди­ри­гент: На­у­чи­те да бу­де­те своји

Све је ту: име­на ве­ли­ких ор­ке­ста­ра и зна­чај­них кон­церт­них дво­ра­на ши­ром све­та, низ кре­а­тив­них успе­ха и про­фе­си­о­нал­них са­рад­њи, зва­ње про­фе­со­ра, по­ред ди­ри­го­ва­ња из­ле­ти у ком­по­зи­тор­ске во­де, кри­ти­ке на­пи­са­не у су­пер­ла­ти­ви­ма. Са­мо у овој кон­церт­ној се­зо­ни, ко­ју за­по­чи­ње Но­му­сом, слу­ша­ċе га пу­бли­ка у Ен­гле­ској, Пор­ту­га­лу, Тур­ској, Ма­ке­до­ни­ји, Хр­ват­ској, Ита­ли­ји, Фран­цу­ској и Гру­зи­ји. Но ипак, ако же­ли­те ма­ло бо­ље да упо­зна­те чо­ве­ка иза чи­ње­ни­ца, ди­ри­ген­та Ти­мо­ти­ја Ред­мон­да, ње­го­ви ис­кре­ни од­го­во­ри ће вас си­гур­но од­ве­сти ко­рак бли­же ци­љу. За за­вр­шни кон­церт Но­во­сад­ских му­зич­ких све­ча­но­сти, ко­је ће би­ти одр­жа­не од 20. до 27. ок­то­бра, ма­е­стро Ред­монд је  иза­брао на пр­ви по­глед нео­бич­ну ком­би­на­ци­ју де­ла Кло­да Де­би­си­ја и Бе­ле Бар­то­ка, ко­је ће из­ве­сти Сим­фо­ниј­ски ор­ке­стар Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Ср­би­је, уз пи­ја­нист­ки­њу Та­ма­ру Сте­фа­но­вић. Под­се­ти­мо, на про­гра­му су Де­би­си­јев Пре­лид за „По­под­не јед­ног фа­у­на”, за­тим Бар­то­ков Кон­церт за кла­вир и ор­ке­стар бр. 1, те на кра­ју чу­ве­ни Кон­церт за ор­ке­стар у ф-мо­лу ве­ли­ког ма­ђар­ског ком­по­зи­то­ра.

– У ср­жи са­мог про­гра­ма је­сте Кон­церт за кла­вир и ор­ке­стар бр. 1 Бе­ле Бар­то­ка, де­ло ко­је је иза­бра­но ка­ко би оба­сја­ло фан­та­сти­чан вир­ту­о­зи­тет Та­ма­ре Сте­фа­но­вић - от­кри­ва нам Ти­мо­ти Ред­монд. – Кад го­во­ри­мо о кон­цер­ти­ма, пр­ва асо­ци­ја­ци­ја увек су со­ли­сти, али не­ко­ли­ко ком­по­зи­то­ра ком­по­но­ва­ло је кон­цер­те и за ор­ке­стре, а Бар­то­ков је нај­по­зна­ти­ји ме­ђу њи­ма. Чи­ни­ла ми се као из­ба­лан­си­ра­на иде­ја да ужи­ва­мо у вир­ту­о­зи­те­ту ор­ке­стра у јед­на­кој ме­ри у ко­јој ће­мо ужи­ва­ти у Та­ма­ри­ном вир­ту­о­зи­те­ту. При то­ме, Бар­то­ков Кон­церт за ор­ке­стар је нео­спор­но је­дан од нај­по­пу­лар­ни­јих ко­ма­да 20. ве­ка. Но­стал­ги­чан је, пре­пун до­ви­тљи­вог ху­мо­ра и нео­до­љи­вих пле­сних рит­мо­ва. Као кон­траст тој Бар­то­ко­вој енер­ги­ји, кон­церт ће­мо за­по­че­ти Де­би­си­је­вом рас­ко­шном, та­ко­ђе но­стал­гич­ном ком­по­зи­ци­јом „По­под­не јед­ног фа­у­на“. Ово де­ло чи­ни јед­ну од глав­них ка­пи­ја ко­јом је му­зи­ка за­кро­чи­ла у 20. век, а зна­мо да је Де­би­си­је­ва му­зи­ка Бар­то­ку би­ла ва­жан из­вор ин­спи­ра­ци­је.

Да жи­ви­мо у иде­ал­ном све­ту, ко­ли­ко би­сте вре­ме­на про­ве­ли ве­жба­ју­ћи овај про­грам с ор­ке­стром пре не­го што сту­пи­те на сце­ну?

– То у ве­ли­кој ме­ри за­ви­си од са­мог ор­ке­стра. Има­ће­мо не­ко­ли­ко да­на, што ми­слим да је у овом слу­ча­ју пот­пу­но у ре­ду. Циљ је да бу­де­мо си­гур­ни да су сви раз­у­ме­ли му­зи­ку, али да не ве­жба­мо пре­ви­ше за­то што и то уме да бу­де пођед­на­ко кон­тра­про­дук­тив­но као кад има­те пре­ма­ло про­ба. Ни­је зго­рег са­чу­ва­ти ма­ло уз­бу­ђе­ња за сам на­ступ, а овај кон­церт сва­ка­ко обе­ċ­а­ва пре­гршт уз­бу­ђе­ња!

Кад смо већ код вре­ме­на: по­сма­тра­ју­ћи ре­мек-де­ло не­ког сли­ка­ра сто­ји­мо тач­но та­мо где је ста­јао умет­ник док је ра­дио на ње­му. Има­мо исту пер­спек­ти­ву, де­ли нас са­мо вре­ме. Не­што слич­но се де­ша­ва и кад сви­ра­мо или слу­ша­мо ком­по­зи­ци­ју на­ста­лу у про­шло­сти: ожи­вља­ва­мо дав­но не­ста­ли свет по­ве­зу­ју­ћи га с на­шим емо­тив­ним сфе­ра­ма. Ка­ко про­на­ла­зи­те рав­но­те­жу из­ме­ђу по­што­ва­ња тра­ди­ци­је и искре­но­сти ка да­на­шњи­ци?

– С об­зи­ром на то да ди­ри­гу­јем ве­лик број са­вре­ме­них де­ла, че­сто раз­ми­шљам о то­ме ка­ко из­во­дим му­зи­ку ко­ју ни­ко до­тад ни­је чуо. Упра­во због то­га пу­но ми по­ма­же да ма­кар по­ку­шам да за­ми­слим ка­ко је пу­бли­ка до­жи­вља­ва­ла му­зи­ку у до­ба Бе­то­ве­на, Бар­то­ка или Де­би­си­ја. Ка­ко су се осе­ћа­ли, шта су ми­сли­ли кад су пр­ви пут чу­ли не­ке ком­по­зи­ци­је ко­је да­нас сма­тра­мо ува­же­ним ре­мек-де­ли­ма. Укус пу­бли­ке се вре­ме­ном ме­ња, то је не­из­бе­жно, као што је не­из­бе­жна чи­ње­ни­ца да сва­ка ин­тер­пре­та­ци­ја сто­ји на ра­ни­јим сло­је­ви­ма ту­ма­че­ња да­те ком­по­зи­ци­је, али исто­вре­ме­но ми­слим да ће му­зи­ка увек зву­ча­ти све­же и но­во, кад год је из­во­ди­мо. Тре­ба са­мо би­ти ра­до­знао и бес­крај­но искрен пре­ма ком­по­зи­то­ру.

Кад пр­ви пут са­ра­ђу­је­те с не­ким, да ли вам је бит­но да прет­ход­но про­чи­та­те би­о­гра­фи­ју да­те осо­бе или по­слу­ша­те сним­ке ње­них на­сту­па?

– То сва­ка­ко мо­же би­ти од по­мо­ћи. У прин­ци­пу, во­лим уна­пред чу­ти му­зи­ча­ре с ко­ји­ма ћу са­ра­ђи­ва­ти. Ме­ђу­тим, че­сто се де­си да се пр­ви пут срет­не­мо на про­би и от­кри­је­мо ка­ко нам му­зи­ка пру­жа са­вр­ше­ну под­ло­гу за мно­го то­га за­јед­нич­ког, што је пре­ди­ван осе­ћај за сва­ког умет­ни­ка. То вам је вр­ста ин­тим­ног ка­мер­ног ди­ја­ло­га из­ме­ђу свих из­во­ђа­ча и ди­ри­ген­та.

Малерова музика...

По­сто­ји ли ком­по­зи­ци­ја ко­ја вас увек у мо­мен­ту ора­спо­ло­жи без об­зи­ра на окол­но­сти у ко­ји­ма се на­ла­зи­те?

– Про­шлог ле­та сам ди­ри­го­вао из­вед­бом Ма­ле­ро­ве Дру­ге сим­фо­ни­је у ка­те­дра­ли у Или­ју, ко­ја вам ле­по­том од­у­зи­ма дах. Ма­ле­ро­ва му­зи­ка вас бу­квал­но су­но­вра­ти у нај­ду­бљи по­нор оча­ја­ња и при­мо­ра да се су­о­чи­те с нај­цр­њим де­ло­ви­ма соп­стве­ног би­ћа пре не­го што вас у са­мом фи­на­лу уз­диг­не у нај­вр­то­гла­ви­је ви­си­не. Ма­ло је ре­ћи да је та му­зи­ка нео­пи­си­во ин­тен­зив­но емо­тив­но пу­то­ва­ње. Ка­ко ре­чи­ма до­ча­ра­ти ис­ку­ство у ко­јем сте тек је­дан од не­ко­ли­ко сто­ти­на му­зи­ча­ра ко­ји на­сту­па­ју у згра­ди ко­ја је ту већ хи­ља­ду го­ди­на? То је ис­ку­ство ко­је вас учи скром­но­сти и ми­ру. Хо­ро­ви­ма се при­кљу­чу­ју со­ли­сти, гром­ки звук ли­ме­них ду­ва­ча ође­ку­је моћ­ним ор­ке­стром, а звук ор­гу­ља ис­пу­ња­ва древ­ну, про­стра­ну ка­те­дра­лу у ко­јој не­ко­ли­ко хи­ља­да љу­ди се­ди у пот­пу­ној ти­ши­ни пре­пла­вље­но му­зи­ком. У тим тре­ну­ци­ма за­и­ста ве­ру­је­те у то да је све мо­гу­ће и да ће све, не­ка­ко, ипак би­ти у ре­ду.

Уоч­љи­ва је чи­ње­ни­ца да во­ли­те да ра­ди­те ка­ко са слав­ним та­ко и с ма­ње по­зна­тим ор­ке­стри­ма, што је рет­кост у да­на­шње до­ба у ко­јем су сви при­мо­ра­ни да на­ве­ду што ви­ше ве­ли­ких име­на у сво­јим би­о­гра­фи­ја­ма не би ли их за­па­зи­ли на ин­тер­на­ци­о­нал­ној сце­ни.

– Од­у­век сам во­лео што ми му­зи­ка пру­жа мо­гућ­ност да пу­ту­јем и упо­зна­јем но­ве љу­де. Ста­зе ко­је по­ве­зу­ју ве­ли­ке му­зич­ке цен­тре одав­но су до­бро ута­ба­не и ма­да је увек за­до­вољ­ство ра­ди­ти са слав­ним ор­ке­стри­ма у ле­ген­дар­ним кон­церт­ним дво­ра­на­ма, пођед­на­ко ужи­вам у упо­зна­ва­њу но­вих ме­ста и но­вих ан­сам­ба­ла. От­кри­ва­ње на­чи­на на ко­ји се у од­ре­ђе­ном гра­ду вред­ну­је та­мо­шњи ор­ке­стар увек мно­го го­во­ри о да­том дру­штву, кул­ту­ри и др­жа­ви.

Да ли сте на по­чет­ку ка­ри­је­ре икад би­ли упла­ше­ни пред но­вим ор­ке­стром?

– На­рав­но! При­род­но је да ис­ку­сни му­зи­ча­ри не ре­а­гу­ју баш увек оду­ше­вље­но кад им та­мо не­ки жу­то­кљу­ни ди­ри­гент об­ја­шња­ва шта и ка­ко да сви­ра­ју. (Смех) Вре­ме­ном чо­век на­у­чи ка­ко да на по­ди­ју­му бу­де ствар­но свој, ка­ко да нај­е­фи­ка­сни­је из­ра­зи оно шта осе­ћа и шта ми­сли о да­тој ком­по­зи­ци­ји, те ка­ко да из­ву­че нај­бо­љу мо­гу­ћу ин­тер­пре­та­ци­ју из сво­јих му­зи­ча­ра. Све то под­ра­зу­ме­ва пу­но уче­ња, раз­ми­шља­ња и ем­па­ти­је, али је сва­ка­ко фа­сци­нан­тан про­цес вре­дан уло­же­ног тру­да.

Ко­је ка­рак­тер­не цр­те из­два­ја­ју сјај­не ди­ри­ген­те од оних ма­ње убе­дљи­вих?

– По­не­кад иза­зо­вем сво­је сту­ден­те по­ста­вља­њем јед­но­став­ног ре­то­рич­ког пи­та­ња: „За­што си ту?“ Чи­ње­ни­ца је да ве­лик број де­ла мо­же да се из­ве­де и без ди­ри­ген­та, а то по­вла­чи за со­бом са­зна­ње да мо­ра­те по­мо­ћи из­вед­би. Ако сте већ од­лу­чи­ли да ста­не­те на по­ди­јум, не­мој­те би­ти сме­та­ло! Нај­бит­ни­је је, да­кле, да има­те не­што ва­жно да ка­же­те у ве­зи с му­зи­ком, да има­те до тан­чи­на из­ра­ђе­но ми­шље­ње. Са­ма же­ља да по­ста­не­те ди­ри­гент ни­је до­вољ­на. Мо­ра­те би­ти у ста­њу да во­ди­те и ин­спи­ри­ше­те гру­пу му­зи­ча­ра, да у њи­ма про­бу­ди­те же­љу да от­кри­ју не­што но­во о му­зи­ци ко­ју сви­ра­ју или пе­ва­ју. Ва­ша уло­га је да ожи­ви­те му­зи­ку ко­ја ина­че жи­ви од­штам­па­на на па­пи­ру. Да раз­у­ме­те шта је ком­по­зи­тор ре­као, ка­ко је то ре­као и за­што је то ре­као и да све на­ве­де­но са што ма­ње ре­чи пре­не­се­те гру­пи та­лен­то­ва­них умет­ни­ка ко­јој ди­ри­гу­је­те. За то је по­треб­на по­при­лич­на до­за из­др­жљи­во­сти, скром­но­сти, мар­љи­во­сти, стр­пље­ња и по­ве­ре­ња да ће­те кад-тад сти­ћи до ци­ља. До­бар осе­ћај за ху­мор та­ко­ђе ни­је на од­мет!

Зи­та Кал­ман­ди