Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Ti­mo­ti Red­mond, di­ri­gent: Na­u­či­te da bu­de­te svoji

17.10.2022. 12:42 16:36
Piše:
Foto: Promo OMNS

Po­sto­je tre­nu­ci u ko­ji­ma jed­no­stav­no ne ume­te da na­pi­še­te uvod i pred­sta­vi­te oso­bu s ko­jom ste vo­di­li raz­go­vor za­to što je bi­o­gra­fi­ja pred ko­jom sto­ji­te to­li­ko raz­gra­na­ta i bo­ga­ta da je te­ško na­ći po­la­znu tač­ku.

Sve je tu: ime­na ve­li­kih or­ke­sta­ra i zna­čaj­nih kon­cert­nih dvo­ra­na ši­rom sve­ta, niz kre­a­tiv­nih uspe­ha i pro­fe­si­o­nal­nih sa­rad­nji, zva­nje pro­fe­so­ra, po­red di­ri­go­va­nja iz­le­ti u kom­po­zi­tor­ske vo­de, kri­ti­ke na­pi­sa­ne u su­per­la­ti­vi­ma. Sa­mo u ovoj kon­cert­noj se­zo­ni, ko­ju za­po­či­nje No­mu­som, slu­ša­ċe ga pu­bli­ka u En­gle­skoj, Por­tu­ga­lu, Tur­skoj, Ma­ke­do­ni­ji, Hr­vat­skoj, Ita­li­ji, Fran­cu­skoj i Gru­zi­ji. No ipak, ako že­li­te ma­lo bo­lje da upo­zna­te čo­ve­ka iza či­nje­ni­ca, di­ri­gen­ta Ti­mo­ti­ja Red­mon­da, nje­go­vi is­kre­ni od­go­vo­ri će vas si­gur­no od­ve­sti ko­rak bli­že ci­lju. Za za­vr­šni kon­cert No­vo­sad­skih mu­zič­kih sve­ča­no­sti, ko­je će bi­ti odr­ža­ne od 20. do 27. ok­to­bra, ma­e­stro Red­mond je  iza­brao na pr­vi po­gled neo­bič­nu kom­bi­na­ci­ju de­la Klo­da De­bi­si­ja i Be­le Bar­to­ka, ko­je će iz­ve­sti Sim­fo­nij­ski or­ke­star Ra­dio-te­le­vi­zi­je Sr­bi­je, uz pi­ja­nist­ki­nju Ta­ma­ru Ste­fa­no­vić. Pod­se­ti­mo, na pro­gra­mu su De­bi­si­jev Pre­lid zaPo­pod­ne jed­nog fa­u­na, za­tim Bar­to­kov Kon­cert za kla­vir i or­ke­star br. 1, te na kra­ju ču­ve­ni Kon­cert za or­ke­star u f-mo­lu ve­li­kog ma­đar­skog kom­po­zi­to­ra.

– U sr­ži sa­mog pro­gra­ma je­ste Kon­cert za kla­vir i or­ke­star br. 1 Be­le Bar­to­ka, de­lo ko­je je iza­bra­no ka­ko bi oba­sja­lo fan­ta­sti­čan vir­tu­o­zi­tet Ta­ma­re Ste­fa­no­vić - ot­kri­va nam Ti­mo­ti Red­mond. – Kad go­vo­ri­mo o kon­cer­ti­ma, pr­va aso­ci­ja­ci­ja uvek su so­li­sti, ali ne­ko­li­ko kom­po­zi­to­ra kom­po­no­va­lo je kon­cer­te i za or­ke­stre, a Bar­to­kov je naj­po­zna­ti­ji me­đu nji­ma. Či­ni­la mi se kao iz­ba­lan­si­ra­na ide­ja da uži­va­mo u vir­tu­o­zi­te­tu or­ke­stra u jed­na­koj me­ri u ko­joj će­mo uži­va­ti u Ta­ma­ri­nom vir­tu­o­zi­te­tu. Pri to­me, Bar­to­kov Kon­cert za or­ke­star je neo­spor­no je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih ko­ma­da 20. ve­ka. No­stal­gi­čan je, pre­pun do­vi­tlji­vog hu­mo­ra i neo­do­lji­vih ple­snih rit­mo­va. Kao kon­trast toj Bar­to­ko­voj ener­gi­ji, kon­cert će­mo za­po­če­ti De­bi­si­je­vom ras­ko­šnom, ta­ko­đe no­stal­gič­nom kom­po­zi­ci­jom „Po­pod­ne jed­nog fa­u­na“. Ovo de­lo či­ni jed­nu od glav­nih ka­pi­ja ko­jom je mu­zi­ka za­kro­či­la u 20. vek, a zna­mo da je De­bi­si­je­va mu­zi­ka Bar­to­ku bi­la va­žan iz­vor in­spi­ra­ci­je.

Da ži­vi­mo u ide­al­nom sve­tu, ko­li­ko bi­ste vre­me­na pro­ve­li ve­žba­ju­ći ovaj pro­gram s or­ke­strom pre ne­go što stu­pi­te na sce­nu?

– To u ve­li­koj me­ri za­vi­si od sa­mog or­ke­stra. Ima­će­mo ne­ko­li­ko da­na, što mi­slim da je u ovom slu­ča­ju pot­pu­no u re­du. Cilj je da bu­de­mo si­gur­ni da su svi raz­u­me­li mu­zi­ku, ali da ne ve­žba­mo pre­vi­še za­to što i to ume da bu­de pođed­na­ko kon­tra­pro­duk­tiv­no kao kad ima­te pre­ma­lo pro­ba. Ni­je zgo­reg sa­ču­va­ti ma­lo uz­bu­đe­nja za sam na­stup, a ovaj kon­cert sva­ka­ko obe­ċ­a­va pre­gršt uz­bu­đe­nja!

Kad smo već kod vre­me­na: po­sma­tra­ju­ći re­mek-de­lo ne­kog sli­ka­ra sto­ji­mo tač­no ta­mo gde je sta­jao umet­nik dok je ra­dio na nje­mu. Ima­mo istu per­spek­ti­vu, de­li nas sa­mo vre­me. Ne­što slič­no se de­ša­va i kad svi­ra­mo ili slu­ša­mo kom­po­zi­ci­ju na­sta­lu u pro­šlo­sti: oži­vlja­va­mo dav­no ne­sta­li svet po­ve­zu­ju­ći ga s na­šim emo­tiv­nim sfe­ra­ma. Ka­ko pro­na­la­zi­te rav­no­te­žu iz­me­đu po­što­va­nja tra­di­ci­je i iskre­no­sti ka da­na­šnji­ci?

– S ob­zi­rom na to da di­ri­gu­jem ve­lik broj sa­vre­me­nih de­la, če­sto raz­mi­šljam o to­me ka­ko iz­vo­dim mu­zi­ku ko­ju ni­ko do­tad ni­je čuo. Upra­vo zbog to­ga pu­no mi po­ma­že da ma­kar po­ku­šam da za­mi­slim ka­ko je pu­bli­ka do­ži­vlja­va­la mu­zi­ku u do­ba Be­to­ve­na, Bar­to­ka ili De­bi­si­ja. Ka­ko su se ose­ća­li, šta su mi­sli­li kad su pr­vi put ču­li ne­ke kom­po­zi­ci­je ko­je da­nas sma­tra­mo uva­že­nim re­mek-de­li­ma. Ukus pu­bli­ke se vre­me­nom me­nja, to je ne­iz­be­žno, kao što je ne­iz­be­žna či­nje­ni­ca da sva­ka in­ter­pre­ta­ci­ja sto­ji na ra­ni­jim slo­je­vi­ma tu­ma­če­nja da­te kom­po­zi­ci­je, ali isto­vre­me­no mi­slim da će mu­zi­ka uvek zvu­ča­ti sve­že i no­vo, kad god je iz­vo­di­mo. Tre­ba sa­mo bi­ti ra­do­znao i bes­kraj­no iskren pre­ma kom­po­zi­to­ru.

Kad pr­vi put sa­ra­đu­je­te s ne­kim, da li vam je bit­no da pret­hod­no pro­či­ta­te bi­o­gra­fi­ju da­te oso­be ili po­slu­ša­te snim­ke nje­nih na­stu­pa?

– To sva­ka­ko mo­že bi­ti od po­mo­ći. U prin­ci­pu, vo­lim una­pred ču­ti mu­zi­ča­re s ko­ji­ma ću sa­ra­đi­va­ti. Me­đu­tim, če­sto se de­si da se pr­vi put sret­ne­mo na pro­bi i ot­kri­je­mo ka­ko nam mu­zi­ka pru­ža sa­vr­še­nu pod­lo­gu za mno­go to­ga za­jed­nič­kog, što je pre­di­van ose­ćaj za sva­kog umet­ni­ka. To vam je vr­sta in­tim­nog ka­mer­nog di­ja­lo­ga iz­me­đu svih iz­vo­đa­ča i di­ri­gen­ta.


Malerova muzika...

Po­sto­ji li kom­po­zi­ci­ja ko­ja vas uvek u mo­men­tu ora­spo­lo­ži bez ob­zi­ra na okol­no­sti u ko­ji­ma se na­la­zi­te?

– Pro­šlog le­ta sam di­ri­go­vao iz­ved­bom Ma­le­ro­ve Dru­ge sim­fo­ni­je u ka­te­dra­li u Ili­ju, ko­ja vam le­po­tom od­u­zi­ma dah. Ma­le­ro­va mu­zi­ka vas bu­kval­no su­no­vra­ti u naj­du­blji po­nor oča­ja­nja i pri­mo­ra da se su­o­či­te s naj­cr­njim de­lo­vi­ma sop­stve­nog bi­ća pre ne­go što vas u sa­mom fi­na­lu uz­dig­ne u naj­vr­to­gla­vi­je vi­si­ne. Ma­lo je re­ći da je ta mu­zi­ka neo­pi­si­vo in­ten­ziv­no emo­tiv­no pu­to­va­nje. Ka­ko re­či­ma do­ča­ra­ti is­ku­stvo u ko­jem ste tek je­dan od ne­ko­li­ko sto­ti­na mu­zi­ča­ra ko­ji na­stu­pa­ju u zgra­di ko­ja je tu već hi­lja­du go­di­na? To je is­ku­stvo ko­je vas uči skrom­no­sti i mi­ru. Ho­ro­vi­ma se pri­klju­ču­ju so­li­sti, grom­ki zvuk li­me­nih du­va­ča ođe­ku­je moć­nim or­ke­strom, a zvuk or­gu­lja is­pu­nja­va drev­nu, pro­stra­nu ka­te­dra­lu u ko­joj ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di se­di u pot­pu­noj ti­ši­ni pre­pla­vlje­no mu­zi­kom. U tim tre­nu­ci­ma za­i­sta ve­ru­je­te u to da je sve mo­gu­će i da će sve, ne­ka­ko, ipak bi­ti u re­du.


Uoč­lji­va je či­nje­ni­ca da vo­li­te da ra­di­te ka­ko sa slav­nim ta­ko i s ma­nje po­zna­tim or­ke­stri­ma, što je ret­kost u da­na­šnje do­ba u ko­jem su svi pri­mo­ra­ni da na­ve­du što vi­še ve­li­kih ime­na u svo­jim bi­o­gra­fi­ja­ma ne bi li ih za­pa­zi­li na in­ter­na­ci­o­nal­noj sce­ni.

– Od­u­vek sam vo­leo što mi mu­zi­ka pru­ža mo­guć­nost da pu­tu­jem i upo­zna­jem no­ve lju­de. Sta­ze ko­je po­ve­zu­ju ve­li­ke mu­zič­ke cen­tre odav­no su do­bro uta­ba­ne i ma­da je uvek za­do­volj­stvo ra­di­ti sa slav­nim or­ke­stri­ma u le­gen­dar­nim kon­cert­nim dvo­ra­na­ma, pođed­na­ko uži­vam u upo­zna­va­nju no­vih me­sta i no­vih an­sam­ba­la. Ot­kri­va­nje na­či­na na ko­ji se u od­re­đe­nom gra­du vred­nu­je ta­mo­šnji or­ke­star uvek mno­go go­vo­ri o da­tom dru­štvu, kul­tu­ri i dr­ža­vi.

Da li ste na po­čet­ku ka­ri­je­re ikad bi­li upla­še­ni pred no­vim or­ke­strom?

– Na­rav­no! Pri­rod­no je da is­ku­sni mu­zi­ča­ri ne re­a­gu­ju baš uvek odu­še­vlje­no kad im ta­mo ne­ki žu­to­klju­ni di­ri­gent ob­ja­šnja­va šta i ka­ko da svi­ra­ju. (Smeh) Vre­me­nom čo­vek na­u­či ka­ko da na po­di­ju­mu bu­de stvar­no svoj, ka­ko da naj­e­fi­ka­sni­je iz­ra­zi ono šta ose­ća i šta mi­sli o da­toj kom­po­zi­ci­ji, te ka­ko da iz­vu­če naj­bo­lju mo­gu­ću in­ter­pre­ta­ci­ju iz svo­jih mu­zi­ča­ra. Sve to pod­ra­zu­me­va pu­no uče­nja, raz­mi­šlja­nja i em­pa­ti­je, ali je sva­ka­ko fa­sci­nan­tan pro­ces vre­dan ulo­že­nog tru­da.

Ko­je ka­rak­ter­ne cr­te iz­dva­ja­ju sjaj­ne di­ri­gen­te od onih ma­nje ube­dlji­vih?

– Po­ne­kad iza­zo­vem svo­je stu­den­te po­sta­vlja­njem jed­no­stav­nog re­to­rič­kog pi­ta­nja: „Za­što si tu?“ Či­nje­ni­ca je da ve­lik broj de­la mo­že da se iz­ve­de i bez di­ri­gen­ta, a to po­vla­či za so­bom sa­zna­nje da mo­ra­te po­mo­ći iz­ved­bi. Ako ste već od­lu­či­li da sta­ne­te na po­di­jum, ne­moj­te bi­ti sme­ta­lo! Naj­bit­ni­je je, da­kle, da ima­te ne­što va­žno da ka­že­te u ve­zi s mu­zi­kom, da ima­te do tan­či­na iz­ra­đe­no mi­šlje­nje. Sa­ma že­lja da po­sta­ne­te di­ri­gent ni­je do­volj­na. Mo­ra­te bi­ti u sta­nju da vo­di­te i in­spi­ri­še­te gru­pu mu­zi­ča­ra, da u nji­ma pro­bu­di­te že­lju da ot­kri­ju ne­što no­vo o mu­zi­ci ko­ju svi­ra­ju ili pe­va­ju. Va­ša ulo­ga je da oži­vi­te mu­zi­ku ko­ja ina­če ži­vi od­štam­pa­na na pa­pi­ru. Da raz­u­me­te šta je kom­po­zi­tor re­kao, ka­ko je to re­kao i za­što je to re­kao i da sve na­ve­de­no sa što ma­nje re­či pre­ne­se­te gru­pi ta­len­to­va­nih umet­ni­ka ko­joj di­ri­gu­je­te. Za to je po­treb­na po­pri­lič­na do­za iz­dr­žlji­vo­sti, skrom­no­sti, mar­lji­vo­sti, str­plje­nja i po­ve­re­nja da će­te kad-tad sti­ći do ci­lja. Do­bar ose­ćaj za hu­mor ta­ko­đe ni­je na od­met!

Zi­ta Kal­man­di

Piše:
Pošaljite komentar