Тимоти Редмонд, диригент: Научите да будете своји
Постоје тренуци у којима једноставно не умете да напишете увод и представите особу с којом сте водили разговор зато што је биографија пред којом стојите толико разграната и богата да је тешко наћи полазну тачку.
Све је ту: имена великих оркестара и значајних концертних дворана широм света, низ креативних успеха и професионалних сарадњи, звање професора, поред дириговања излети у композиторске воде, критике написане у суперлативима. Само у овој концертној сезони, коју започиње Номусом, слушаċе га публика у Енглеској, Португалу, Турској, Македонији, Хрватској, Италији, Француској и Грузији. Но ипак, ако желите мало боље да упознате човека иза чињеница, диригента Тимотија Редмонда, његови искрени одговори ће вас сигурно одвести корак ближе циљу. За завршни концерт Новосадских музичких свечаности, које ће бити одржане од 20. до 27. октобра, маестро Редмонд је изабрао на први поглед необичну комбинацију дела Клода Дебисија и Беле Бартока, које ће извести Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије, уз пијанисткињу Тамару Стефановић. Подсетимо, на програму су Дебисијев Прелид за „Поподне једног фауна”, затим Бартоков Концерт за клавир и оркестар бр. 1, те на крају чувени Концерт за оркестар у ф-молу великог мађарског композитора.
– У сржи самог програма јесте Концерт за клавир и оркестар бр. 1 Беле Бартока, дело које је изабрано како би обасјало фантастичан виртуозитет Тамаре Стефановић - открива нам Тимоти Редмонд. – Кад говоримо о концертима, прва асоцијација увек су солисти, али неколико композитора компоновало је концерте и за оркестре, а Бартоков је најпознатији међу њима. Чинила ми се као избалансирана идеја да уживамо у виртуозитету оркестра у једнакој мери у којој ћемо уживати у Тамарином виртуозитету. При томе, Бартоков Концерт за оркестар је неоспорно један од најпопуларнијих комада 20. века. Носталгичан је, препун довитљивог хумора и неодољивих плесних ритмова. Као контраст тој Бартоковој енергији, концерт ћемо започети Дебисијевом раскошном, такође носталгичном композицијом „Поподне једног фауна“. Ово дело чини једну од главних капија којом је музика закрочила у 20. век, а знамо да је Дебисијева музика Бартоку била важан извор инспирације.
Да живимо у идеалном свету, колико бисте времена провели вежбајући овај програм с оркестром пре него што ступите на сцену?
– То у великој мери зависи од самог оркестра. Имаћемо неколико дана, што мислим да је у овом случају потпуно у реду. Циљ је да будемо сигурни да су сви разумели музику, али да не вежбамо превише зато што и то уме да буде пођеднако контрапродуктивно као кад имате премало проба. Није згорег сачувати мало узбуђења за сам наступ, а овај концерт свакако обеċава прегршт узбуђења!
Кад смо већ код времена: посматрајући ремек-дело неког сликара стојимо тачно тамо где је стајао уметник док је радио на њему. Имамо исту перспективу, дели нас само време. Нешто слично се дешава и кад свирамо или слушамо композицију насталу у прошлости: оживљавамо давно нестали свет повезујући га с нашим емотивним сферама. Како проналазите равнотежу између поштовања традиције и искрености ка данашњици?
– С обзиром на то да диригујем велик број савремених дела, често размишљам о томе како изводим музику коју нико дотад није чуо. Управо због тога пуно ми помаже да макар покушам да замислим како је публика доживљавала музику у доба Бетовена, Бартока или Дебисија. Како су се осећали, шта су мислили кад су први пут чули неке композиције које данас сматрамо уваженим ремек-делима. Укус публике се временом мења, то је неизбежно, као што је неизбежна чињеница да свака интерпретација стоји на ранијим слојевима тумачења дате композиције, али истовремено мислим да ће музика увек звучати свеже и ново, кад год је изводимо. Треба само бити радознао и бескрајно искрен према композитору.
Кад први пут сарађујете с неким, да ли вам је битно да претходно прочитате биографију дате особе или послушате снимке њених наступа?
– То свакако може бити од помоћи. У принципу, волим унапред чути музичаре с којима ћу сарађивати. Међутим, често се деси да се први пут сретнемо на проби и откријемо како нам музика пружа савршену подлогу за много тога заједничког, што је предиван осећај за сваког уметника. То вам је врста интимног камерног дијалога између свих извођача и диригента.
Малерова музика...
Постоји ли композиција која вас увек у моменту орасположи без обзира на околности у којима се налазите?
– Прошлог лета сам дириговао изведбом Малерове Друге симфоније у катедрали у Илију, која вам лепотом одузима дах. Малерова музика вас буквално суноврати у најдубљи понор очајања и примора да се суочите с најцрњим деловима сопственог бића пре него што вас у самом финалу уздигне у највртоглавије висине. Мало је рећи да је та музика неописиво интензивно емотивно путовање. Како речима дочарати искуство у којем сте тек један од неколико стотина музичара који наступају у згради која је ту већ хиљаду година? То је искуство које вас учи скромности и миру. Хоровима се прикључују солисти, громки звук лимених дувача ођекује моћним оркестром, а звук оргуља испуњава древну, пространу катедралу у којој неколико хиљада људи седи у потпуној тишини преплављено музиком. У тим тренуцима заиста верујете у то да је све могуће и да ће све, некако, ипак бити у реду.
Уочљива је чињеница да волите да радите како са славним тако и с мање познатим оркестрима, што је реткост у данашње доба у којем су сви приморани да наведу што више великих имена у својим биографијама не би ли их запазили на интернационалној сцени.
– Одувек сам волео што ми музика пружа могућност да путујем и упознајем нове људе. Стазе које повезују велике музичке центре одавно су добро утабане и мада је увек задовољство радити са славним оркестрима у легендарним концертним дворанама, пођеднако уживам у упознавању нових места и нових ансамбала. Откривање начина на који се у одређеном граду вреднује тамошњи оркестар увек много говори о датом друштву, култури и држави.
Да ли сте на почетку каријере икад били уплашени пред новим оркестром?
– Наравно! Природно је да искусни музичари не реагују баш увек одушевљено кад им тамо неки жутокљуни диригент објашњава шта и како да свирају. (Смех) Временом човек научи како да на подијуму буде стварно свој, како да најефикасније изрази оно шта осећа и шта мисли о датој композицији, те како да извуче најбољу могућу интерпретацију из својих музичара. Све то подразумева пуно учења, размишљања и емпатије, али је свакако фасцинантан процес вредан уложеног труда.
Које карактерне црте издвајају сјајне диригенте од оних мање убедљивих?
– Понекад изазовем своје студенте постављањем једноставног реторичког питања: „Зашто си ту?“ Чињеница је да велик број дела може да се изведе и без диригента, а то повлачи за собом сазнање да морате помоћи изведби. Ако сте већ одлучили да станете на подијум, немојте бити сметало! Најбитније је, дакле, да имате нешто важно да кажете у вези с музиком, да имате до танчина израђено мишљење. Сама жеља да постанете диригент није довољна. Морате бити у стању да водите и инспиришете групу музичара, да у њима пробудите жељу да открију нешто ново о музици коју свирају или певају. Ваша улога је да оживите музику која иначе живи одштампана на папиру. Да разумете шта је композитор рекао, како је то рекао и зашто је то рекао и да све наведено са што мање речи пренесете групи талентованих уметника којој диригујете. За то је потребна поприлична доза издржљивости, скромности, марљивости, стрпљења и поверења да ћете кад-тад стићи до циља. Добар осећај за хумор такође није на одмет!
Зита Калманди