Школске екскурзије родитеље стављају на муке
Матурско путовање у Италију стаје 60.000 динара, а три дана у Требињу 19.000, Лепенски вир и Ђердап за осмаке, са два ноћења, коштају од 11.500 до чак 18.500, у зависности од осмолетке, кажу родитељи с кнедлом у грлу.
Инђију, Пећинце и околину трећаци са учитељима обилазе за 4.400, а Београд и Авалски торањ за 4.200 динара, колико је и посета етно-селу у Врднику за ученике другог разреда основне школе. Вртићке понуде за једнодневне излете надомак Новог Сада нису им ништа мање шокантне, па је тако једна од њих Темерин за 5.000 динара, а друга Чортановци за 5.600.
Скок тржишне вредности горива одразио се на многе услуге, па тако и на туристичке. Додуше, школске екскурзије, из родитељског угла гледано, никад нису имале разумну цену, у поређењу са приватним путовањима, јер њоме треба покрити не само трошкове смештаја, превоза, евентуално хране, већ и здравствено осигурање, улазнице, дневнице за наставно особље, водича, којем се плаћа и ноћење итд. Колики проценат иде за сваку ставку никад до краја није расветљено, те се отуд толико спомиње термин “нетранспарентност” када се поведе разговор о екскурзијама. А док се туристичке агенције ограђују тврдњама да узимају до десет одсто суме, последњих дана највише се полемише о наставничким дневницама, те прерачунавањем долази до импозантних свота, мада није потврђено да се било који просветни радник обогатио од кулучког посла, који често захтева целоноћно дежурање по ходницима хотела како би се обуздала младеж.
Родитељ се махом пита како поступити: ако одбије понуду јер је ненормално скупа, пећи ће га савест при помисли да ускраћује нешто свом детету, а није немогуће ни да ће бити на стубу срама јер је, тобоже, једини у одељењу то учинио. С друге стране, дете би из тога могло да извуче вредне поуке: да се не треба нужно поводити за масом, те да нам живот не нуди све на тацни. Или је ипак исправно на најразличитије начине се довијати како бисте му омогућили ово искуство, иако оно, према препричаној верзији, често није “непроцењиво”, о чему сведоче полугладни стомаци, скромни смештај и бледо сећање на дестинације које су обишли.
– Без удруживања родитеља, тешко је решити ову, у најмању руку, нефер ситуацију – сматра педагошкиња Снежана Голић. – На екскурзијама се деца међусобно јаче повежу, причају о путовању данима пре поласка, када се врате чувају успомене за цео живот. Није лако младом бићу да буде разумно и сагледа ситуацију из угла родитеља. Нисам пронашла методе које ће, у крајњој причи, бити позитивне за дете. Има одељења у којима се самом дебатом, коју неко мора да започне, развије критички став и тада дете и ви нисте сами. Вреди покушати. Део који не пристаје на понуду школе може заједно отићи на другу страну и тиме направити амортизацију целе ситуације. То може бити и мање деце, на пример четворо-петоро. Уколико су родитељи у могућности да приуште интензивније дружење деце, излет или “журку у piyamama”, свима ће бити лакше.
Међутим, ако родитељ не наиђе на истомишљенике и нема могућност удруживања, не постоји паметан савет, додаје Снежана Голић.
– Увек сам за правду и сваког дана својој деци то показујем, али на темама мање болним за њих, тренутно. Трудим се да ја будем та која се одричем, али и да им будем модел и узор који не пристаје на уцене, храбар да једини каже “не” и слично. Детету можемо рећи и да је вредност дводневне екскурзије једнака вредности најбољих ролера или новог бицикла, па чути и његов став. Уколико није у питању принцип, већ заиста финансијска немогућност, тај дан покушајте да урадите нешто ванредно лепо за дете. Можда слободан дан на послу, вожњу возом до Београда, биоскоп, дружење уз пицу, са друштвом, родбином... И тада ће у детету остати жал, али ће знати да није то заслужило и да нисте противник забаве и доброг провода. У сваком случају, битно је рећи “разумем те у потпуности”, уместо “не долази у обзир и тачка”.
С. Милачић