Škol­ske eks­kur­zi­je ro­di­te­lje sta­vlja­ju na mu­ke

In­đi­ju, Pe­ćin­ce i oko­li­nu tre­ća­ci sa uči­te­lji­ma obi­la­ze za 4.400, a Be­o­grad i Aval­ski to­ranj za 4.200 di­na­ra, ko­li­ko je i po­se­ta et­no-se­lu u Vrd­ni­ku za uče­ni­ke dru­gog raz­re­da osnov­ne ško­le. Vr­tić­ke po­nu­de za jed­no­dnev­ne iz­le­te na­do­mak No­vog Sa­da ni­su im ni­šta ma­nje šo­kant­ne, pa je ta­ko jed­na od njih Te­me­rin za 5.000 di­na­ra, a dru­ga Čor­ta­nov­ci za 5.600.

Skok tr­ži­šne vred­no­sti go­ri­va od­ra­zio se na mno­ge uslu­ge, pa ta­ko i na tu­ri­stič­ke. Do­du­še, škol­ske eks­kur­zi­je, iz ro­di­telj­skog ugla gle­da­no, ni­kad ni­su ima­le ra­zum­nu ce­nu, u po­re­đe­nju sa pri­vat­nim pu­to­va­nji­ma, jer njo­me tre­ba po­kri­ti ne sa­mo tro­ško­ve sme­šta­ja, pre­vo­za, even­tu­al­no hra­ne, već i zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje, ula­zni­ce, dnev­ni­ce za na­stav­no oso­blje, vo­di­ča, ko­jem se pla­ća i no­će­nje itd. Ko­li­ki pro­ce­nat ide za sva­ku stav­ku ni­kad do kra­ja ni­je ra­sve­tlje­no, te se otud to­li­ko spo­mi­nje ter­min “ne­tran­spa­rent­nost” ka­da se po­ve­de raz­go­vor o eks­kur­zi­ja­ma. A dok se tu­ri­stič­ke agen­ci­je ogra­đu­ju tvrd­nja­ma da uzi­ma­ju do de­set od­sto su­me, po­sled­njih da­na naj­vi­še se po­le­mi­še o na­stav­nič­kim dnev­ni­ca­ma, te pre­ra­ču­na­va­njem do­la­zi do im­po­zant­nih svo­ta, ma­da ni­je po­tvr­đe­no da se bi­lo ko­ji pro­svet­ni rad­nik obo­ga­tio od ku­luč­kog po­sla, ko­ji če­sto zah­te­va ce­lo­noć­no de­žu­ra­nje po hod­ni­ci­ma ho­te­la ka­ko bi se ob­u­zda­la mla­dež.

Ro­di­telj se ma­hom pi­ta ka­ko po­stu­pi­ti: ako od­bi­je po­nu­du jer je ne­nor­mal­no sku­pa, pe­ći će ga sa­vest pri po­mi­sli da us­kra­ću­je ne­što svom de­te­tu, a ni­je ne­mo­gu­će ni da će bi­ti na stu­bu sra­ma jer je, to­bo­že, je­di­ni u ode­lje­nju to uči­nio. S dru­ge stra­ne, de­te bi iz to­ga mo­glo da iz­vu­če vred­ne po­u­ke: da se ne tre­ba nu­žno po­vo­di­ti za ma­som, te da nam ži­vot ne nu­di sve na tac­ni. Ili je ipak is­prav­no na naj­ra­zli­či­ti­je na­či­ne se do­vi­ja­ti ka­ko bi­ste mu omo­gu­ći­li ovo is­ku­stvo, iako ono, pre­ma pre­pri­ča­noj ver­zi­ji, če­sto ni­je “ne­pro­ce­nji­vo”, o če­mu sve­do­če po­lu­glad­ni sto­ma­ci, skrom­ni sme­štaj i ble­do se­ća­nje na de­sti­na­ci­je ko­je su ob­i­šli.

– Bez udru­ži­va­nja ro­di­te­lja, te­ško je re­ši­ti ovu, u naj­ma­nju ru­ku, ne­fer si­tu­a­ci­ju – sma­tra pe­da­go­ški­nja Sne­ža­na Go­lić. – Na eks­kur­zi­ja­ma se de­ca me­đu­sob­no ja­če po­ve­žu, pri­ča­ju o pu­to­va­nju da­ni­ma pre po­la­ska, ka­da se vra­te ču­va­ju uspo­me­ne za ceo ži­vot. Ni­je la­ko mla­dom bi­ću da bu­de ra­zum­no i sa­gle­da si­tu­a­ci­ju iz ugla ro­di­te­lja. Ni­sam pro­na­šla me­to­de ko­je će, u kraj­njoj pri­či, bi­ti po­zi­tiv­ne za de­te. Ima ode­lje­nja u ko­ji­ma se sa­mom de­ba­tom, ko­ju ne­ko mo­ra da za­poč­ne, raz­vi­je kri­tič­ki stav i ta­da de­te i vi ni­ste sa­mi. Vre­di po­ku­ša­ti. Deo ko­ji ne pri­sta­je na po­nu­du ško­le mo­že za­jed­no oti­ći na dru­gu stra­nu i ti­me na­pra­vi­ti amor­ti­za­ci­ju ce­le si­tu­a­ci­je. To mo­že bi­ti i ma­nje de­ce, na pri­mer če­tvo­ro-pe­to­ro. Uko­li­ko su ro­di­te­lji u mo­guć­no­sti da pri­u­šte in­ten­ziv­ni­je dru­že­nje de­ce, iz­let ili “žur­ku u piyama­ma”, svi­ma će bi­ti lak­še.

Me­đu­tim, ako ro­di­telj ne na­i­đe na isto­mi­šlje­ni­ke i ne­ma mo­guć­nost udru­ži­va­nja, ne po­sto­ji pa­me­tan sa­vet, do­da­je Sne­ža­na Go­lić.

– Uvek sam za prav­du i sva­kog da­na svo­joj de­ci to po­ka­zu­jem, ali na te­ma­ma ma­nje bol­nim za njih, tre­nut­no. Tru­dim se da ja bu­dem ta ko­ja se od­ri­čem, ali i da im bu­dem mo­del i uzor ko­ji ne pri­sta­je na uce­ne, hra­bar da je­di­ni ka­že “ne” i slič­no. De­te­tu mo­že­mo re­ći i da je vred­nost dvo­dnev­ne eks­kur­zi­je jed­na­ka vred­no­sti naj­bo­ljih ro­le­ra ili no­vog bi­ci­kla, pa ču­ti i nje­gov stav. Uko­li­ko ni­je u pi­ta­nju prin­cip, već za­i­sta fi­nan­sij­ska ne­mo­guć­nost, taj dan po­ku­šaj­te da ura­di­te ne­što van­red­no le­po za de­te. Mo­žda slo­bo­dan dan na po­slu, vo­žnju vo­zom do Be­o­gra­da, bi­o­skop, dru­že­nje uz pi­cu, sa dru­štvom, rod­bi­nom... I ta­da će u de­te­tu osta­ti žal, ali će zna­ti da ni­je to za­slu­ži­lo i da ni­ste pro­tiv­nik za­ba­ve i do­brog pro­vo­da. U sva­kom slu­ča­ju, bit­no je re­ći “raz­u­mem te u pot­pu­no­sti”, ume­sto “ne do­la­zi u ob­zir i tač­ka”.

S. Mi­la­čić