Školske ekskurzije roditelje stavljaju na muke
Matursko putovanje u Italiju staje 60.000 dinara, a tri dana u Trebinju 19.000, Lepenski vir i Đerdap za osmake, sa dva noćenja, koštaju od 11.500 do čak 18.500, u zavisnosti od osmoletke, kažu roditelji s knedlom u grlu.
Inđiju, Pećince i okolinu trećaci sa učiteljima obilaze za 4.400, a Beograd i Avalski toranj za 4.200 dinara, koliko je i poseta etno-selu u Vrdniku za učenike drugog razreda osnovne škole. Vrtićke ponude za jednodnevne izlete nadomak Novog Sada nisu im ništa manje šokantne, pa je tako jedna od njih Temerin za 5.000 dinara, a druga Čortanovci za 5.600.
Skok tržišne vrednosti goriva odrazio se na mnoge usluge, pa tako i na turističke. Doduše, školske ekskurzije, iz roditeljskog ugla gledano, nikad nisu imale razumnu cenu, u poređenju sa privatnim putovanjima, jer njome treba pokriti ne samo troškove smeštaja, prevoza, eventualno hrane, već i zdravstveno osiguranje, ulaznice, dnevnice za nastavno osoblje, vodiča, kojem se plaća i noćenje itd. Koliki procenat ide za svaku stavku nikad do kraja nije rasvetljeno, te se otud toliko spominje termin “netransparentnost” kada se povede razgovor o ekskurzijama. A dok se turističke agencije ograđuju tvrdnjama da uzimaju do deset odsto sume, poslednjih dana najviše se polemiše o nastavničkim dnevnicama, te preračunavanjem dolazi do impozantnih svota, mada nije potvrđeno da se bilo koji prosvetni radnik obogatio od kulučkog posla, koji često zahteva celonoćno dežuranje po hodnicima hotela kako bi se obuzdala mladež.
Roditelj se mahom pita kako postupiti: ako odbije ponudu jer je nenormalno skupa, peći će ga savest pri pomisli da uskraćuje nešto svom detetu, a nije nemoguće ni da će biti na stubu srama jer je, tobože, jedini u odeljenju to učinio. S druge strane, dete bi iz toga moglo da izvuče vredne pouke: da se ne treba nužno povoditi za masom, te da nam život ne nudi sve na tacni. Ili je ipak ispravno na najrazličitije načine se dovijati kako biste mu omogućili ovo iskustvo, iako ono, prema prepričanoj verziji, često nije “neprocenjivo”, o čemu svedoče polugladni stomaci, skromni smeštaj i bledo sećanje na destinacije koje su obišli.
– Bez udruživanja roditelja, teško je rešiti ovu, u najmanju ruku, nefer situaciju – smatra pedagoškinja Snežana Golić. – Na ekskurzijama se deca međusobno jače povežu, pričaju o putovanju danima pre polaska, kada se vrate čuvaju uspomene za ceo život. Nije lako mladom biću da bude razumno i sagleda situaciju iz ugla roditelja. Nisam pronašla metode koje će, u krajnjoj priči, biti pozitivne za dete. Ima odeljenja u kojima se samom debatom, koju neko mora da započne, razvije kritički stav i tada dete i vi niste sami. Vredi pokušati. Deo koji ne pristaje na ponudu škole može zajedno otići na drugu stranu i time napraviti amortizaciju cele situacije. To može biti i manje dece, na primer četvoro-petoro. Ukoliko su roditelji u mogućnosti da priušte intenzivnije druženje dece, izlet ili “žurku u piyamama”, svima će biti lakše.
Međutim, ako roditelj ne naiđe na istomišljenike i nema mogućnost udruživanja, ne postoji pametan savet, dodaje Snežana Golić.
– Uvek sam za pravdu i svakog dana svojoj deci to pokazujem, ali na temama manje bolnim za njih, trenutno. Trudim se da ja budem ta koja se odričem, ali i da im budem model i uzor koji ne pristaje na ucene, hrabar da jedini kaže “ne” i slično. Detetu možemo reći i da je vrednost dvodnevne ekskurzije jednaka vrednosti najboljih rolera ili novog bicikla, pa čuti i njegov stav. Ukoliko nije u pitanju princip, već zaista finansijska nemogućnost, taj dan pokušajte da uradite nešto vanredno lepo za dete. Možda slobodan dan na poslu, vožnju vozom do Beograda, bioskop, druženje uz picu, sa društvom, rodbinom... I tada će u detetu ostati žal, ali će znati da nije to zaslužilo i da niste protivnik zabave i dobrog provoda. U svakom slučaju, bitno je reći “razumem te u potpunosti”, umesto “ne dolazi u obzir i tačka”.
S. Milačić