Школ­ске екс­кур­зи­је ро­ди­те­ље ста­вља­ју на му­ке

Ин­ђи­ју, Пе­ћин­це и око­ли­ну тре­ћа­ци са учи­те­љи­ма оби­ла­зе за 4.400, а Бе­о­град и Авал­ски то­рањ за 4.200 ди­на­ра, ко­ли­ко је и по­се­та ет­но-се­лу у Врд­ни­ку за уче­ни­ке дру­гог раз­ре­да основ­не шко­ле. Вр­тић­ке по­ну­де за јед­но­днев­не из­ле­те на­до­мак Но­вог Са­да ни­су им ни­шта ма­ње шо­кант­не, па је та­ко јед­на од њих Те­ме­рин за 5.000 ди­на­ра, а дру­га Чор­та­нов­ци за 5.600.

Скок тр­жи­шне вред­но­сти го­ри­ва од­ра­зио се на мно­ге услу­ге, па та­ко и на ту­ри­стич­ке. До­ду­ше, школ­ске екс­кур­зи­је, из ро­ди­тељ­ског угла гле­да­но, ни­кад ни­су има­ле ра­зум­ну це­ну, у по­ре­ђе­њу са при­ват­ним пу­то­ва­њи­ма, јер њо­ме тре­ба по­кри­ти не са­мо тро­шко­ве сме­шта­ја, пре­во­за, евен­ту­ал­но хра­не, већ и здрав­стве­но оси­гу­ра­ње, ула­зни­це, днев­ни­це за на­став­но осо­бље, во­ди­ча, ко­јем се пла­ћа и но­ће­ње итд. Ко­ли­ки про­це­нат иде за сва­ку став­ку ни­кад до кра­ја ни­је ра­све­тље­но, те се отуд то­ли­ко спо­ми­ње тер­мин “не­тран­спа­рент­ност” ка­да се по­ве­де раз­го­вор о екс­кур­зи­ја­ма. А док се ту­ри­стич­ке аген­ци­је огра­ђу­ју тврд­ња­ма да узи­ма­ју до де­сет од­сто су­ме, по­след­њих да­на нај­ви­ше се по­ле­ми­ше о на­став­нич­ким днев­ни­ца­ма, те пре­ра­чу­на­ва­њем до­ла­зи до им­по­зант­них сво­та, ма­да ни­је по­твр­ђе­но да се би­ло ко­ји про­свет­ни рад­ник обо­га­тио од ку­луч­ког по­сла, ко­ји че­сто зах­те­ва це­ло­ноћ­но де­жу­ра­ње по ход­ни­ци­ма хо­те­ла ка­ко би се об­у­зда­ла мла­деж.

Ро­ди­тељ се ма­хом пи­та ка­ко по­сту­пи­ти: ако од­би­је по­ну­ду јер је не­нор­мал­но ску­па, пе­ћи ће га са­вест при по­ми­сли да ус­кра­ћу­је не­што свом де­те­ту, а ни­је не­мо­гу­ће ни да ће би­ти на сту­бу сра­ма јер је, то­бо­же, је­ди­ни у оде­ље­њу то учи­нио. С дру­ге стра­не, де­те би из то­га мо­гло да из­ву­че вред­не по­у­ке: да се не тре­ба ну­жно по­во­ди­ти за ма­сом, те да нам жи­вот не ну­ди све на тац­ни. Или је ипак ис­прав­но на нај­ра­зли­чи­ти­је на­чи­не се до­ви­ја­ти ка­ко би­сте му омо­гу­ћи­ли ово ис­ку­ство, иако оно, пре­ма пре­при­ча­ној вер­зи­ји, че­сто ни­је “не­про­це­њи­во”, о че­му све­до­че по­лу­глад­ни сто­ма­ци, скром­ни сме­штај и бле­до се­ћа­ње на де­сти­на­ци­је ко­је су об­и­шли.

– Без удру­жи­ва­ња ро­ди­те­ља, те­шко је ре­ши­ти ову, у нај­ма­њу ру­ку, не­фер си­ту­а­ци­ју – сма­тра пе­да­го­шки­ња Сне­жа­на Го­лић. – На екс­кур­зи­ја­ма се де­ца ме­ђу­соб­но ја­че по­ве­жу, при­ча­ју о пу­то­ва­њу да­ни­ма пре по­ла­ска, ка­да се вра­те чу­ва­ју успо­ме­не за цео жи­вот. Ни­је ла­ко мла­дом би­ћу да бу­де ра­зум­но и са­гле­да си­ту­а­ци­ју из угла ро­ди­те­ља. Ни­сам про­на­шла ме­то­де ко­је ће, у крај­њој при­чи, би­ти по­зи­тив­не за де­те. Има оде­ље­ња у ко­ји­ма се са­мом де­ба­том, ко­ју не­ко мо­ра да за­поч­не, раз­ви­је кри­тич­ки став и та­да де­те и ви ни­сте са­ми. Вре­ди по­ку­ша­ти. Део ко­ји не при­ста­је на по­ну­ду шко­ле мо­же за­јед­но оти­ћи на дру­гу стра­ну и ти­ме на­пра­ви­ти амор­ти­за­ци­ју це­ле си­ту­а­ци­је. То мо­же би­ти и ма­ње де­це, на при­мер че­тво­ро-пе­то­ро. Уко­ли­ко су ро­ди­те­љи у мо­гућ­но­сти да при­у­ште ин­тен­зив­ни­је дру­же­ње де­це, из­лет или “жур­ку у piyama­ma”, сви­ма ће би­ти лак­ше.

Ме­ђу­тим, ако ро­ди­тељ не на­и­ђе на исто­ми­шље­ни­ке и не­ма мо­гућ­ност удру­жи­ва­ња, не по­сто­ји па­ме­тан са­вет, до­да­је Сне­жа­на Го­лић.

– Увек сам за прав­ду и сва­ког да­на сво­јој де­ци то по­ка­зу­јем, али на те­ма­ма ма­ње бол­ним за њих, тре­нут­но. Тру­дим се да ја бу­дем та ко­ја се од­ри­чем, али и да им бу­дем мо­дел и узор ко­ји не при­ста­је на уце­не, хра­бар да је­ди­ни ка­же “не” и слич­но. Де­те­ту мо­же­мо ре­ћи и да је вред­ност дво­днев­не екс­кур­зи­је јед­на­ка вред­но­сти нај­бо­љих ро­ле­ра или но­вог би­ци­кла, па чу­ти и ње­гов став. Уко­ли­ко ни­је у пи­та­њу прин­цип, већ за­и­ста фи­нан­сиј­ска не­мо­гућ­ност, тај дан по­ку­шај­те да ура­ди­те не­што ван­ред­но ле­по за де­те. Мо­жда сло­бо­дан дан на по­слу, во­жњу во­зом до Бе­о­гра­да, би­о­скоп, дру­же­ње уз пи­цу, са дру­штвом, род­би­ном... И та­да ће у де­те­ту оста­ти жал, али ће зна­ти да ни­је то за­слу­жи­ло и да ни­сте про­тив­ник за­ба­ве и до­брог про­во­да. У сва­ком слу­ча­ју, бит­но је ре­ћи “раз­у­мем те у пот­пу­но­сти”, уме­сто “не до­ла­зи у об­зир и тач­ка”.

С. Ми­ла­чић