Санти Арнал и Ана Фернандез: Свака прича има своју лутку
Окосницу шпанске луткарске трупе ПерПок која, нам стиже на предстојеће Новосадске музичке свечаности, чине Санти Арнал и Ана Фернандез, који су током више од 25 година заједничког рада створили нека изузетна уметничка дела, о чему сведоче бројна публика, као и медији који су писали о њиховом раду.
Трупа се прославила првенствено пројектима интердисциплинарног карактера, који су укрштали различите врсте уметности, од филма и сликарства до вајарства и музике. У њиховој је биографији низ представа инспирисаних великим уметничким делима у различитим врстама уметности која су изводили на најважнијим сценама Европе и света. Аплаудирали су им у бечком Концертхаусу, Националном музичком театру у Москви, Великом театру у Боготи, Каирској опери, Краљевском оперском позоришту у Мадриду, у Аудиторијуму Маисон Радио Париза, у Театру Верди у Фиенци... ПерПок је сарађивао са водећим светским оркестрима - Радио Франса, Берлина, Беча, Националног оркестра града Лила, симфонијских оркестара Тоскане, Тенерифа, Билбоа, Панаме, водећих оркестара Малаге, Боготе и Каракаса.
Једно њихово мало ремек дело, мјузикл “Ромео и Јулија” настао на основу драме Виљема Шекспира, а инспирисан музиком Сергеја Прокофјева коју је компоновао за истоимени балет, видећемо на Номусу 25. октобра у Српском народном позоришту, чији ће Оркестар Опере овом приликом пратити шпанске уметнике. Новосадски тоућ шпанској представи даће и наратор представе, наш глумац Милован Филиповић.
Перпоковци су за овај свој мјузикл из Прокофјевљевог дела изабрали 15 тема које најбоље оживљавају причу славног британског драматичара. Стварали су га целих осам година. Зашто тако дуго, сазнајемо у разговору са ауторима и актерима ове представе који кажу да су пре “Ромеа и Јулије” прво морали да направе неке друге лутке и испричају неке друге приче, да стекну емотивно искуство које је било неопходно за Шекспирову причу у њиховој верзији. Морали су, кажу, да дођу у стање да могу “да породе лутке”. То је, истичу, најтачнији опис процеса настанка ове представе. Само тако су могли да испричају ту најтужнију љубавну причу на свету, и само тако су могли да нађу музику за њу.
Током осмогодишњег процеса настајале су лутке које су биле у стању да се жестоко боре и грациозно плешу, воле нежно и страсно, али и да покажу анксиозност када се судбина окрене против њих, да се надају и клону, да убију и да умру. Све оне, морале су да буду израђене од материјала чија текстура говори о њиховом карактеру, од боја које “оговарају” њихову душу. Морале су да буду довољно велике, а опет лаке за руковање. Те су лутке на моменте продукт снова и сновиђења, а на моменте ноћних мора, откривају ПерПоковци...
Написали сте поводом настанка ове представе да “свака прича има своју лутку” и да је “трагање за њом кључно за настанак (ове) представе. Требало вам је осам година да направите “Ромеа и Јулију”, зашто?
– Осам је година требало од тренутка када смо почели да маштамо да на сцену ставимо лутке у контекст Прокофјевљевог дела до тренутка када смо их заиста и поставили на њу. Сматрали смо да је то невероватна музика са којом смо желели нешто да направимо. Али, у том тренутку радили смо на неким другим пројектима, сарађивали смо са Теријем Гилијамом на филму, између осталог. Морали смо, такође, да нађемо и оркестар који би подржао нашу идеју, а у том тренутку било тешко уверити иједан оркестар да стане на сцену са нама и луткама. Тада није било као данас када су оркестри и музички фестивали много више отворени за такве врсте интердисциплинарности.
Оно што смо прво морали да урадимо јесте да затражимо дозволу од власника ауторских права, а њих је, како је та врста идеје била посве нова и за њих, занимало најпре какву врсту лутака ћемо направити. Знали смо од самог почетка да оне 80 одсто морају да буду од тканине, јер је то балет, јер је то за покрет занимљиво. Онда смо направили много различитих лутака, истражујући тако тканине и карактере. Хтели смо да испричамо причу тако што ћемо Шекспирову трагедију адаптирати кроз нарацију. Истовремено, морали смо да се одлучимо шта ћемо од целог балета користити, што је било доста тешко имајући у виду да је балет изванредан. Све то тражило је много времена, али нисмо журили, радили смо на другим пројектима и чували “Ромеа и Јулију” као сан који смо једном у будућности хтели да остваримо и поделимо са различитим оркестрима и публиком широм света. А када је тај тренутак дошао, био је баш, баш посебан. И остао је такав до данас данас, за све нас. Иначе, тек да се зна, данас смо бржи када правимо мјузикле :)
Лутке морају да буду кадре да се жесторко боре, да плешу надахнуто, да воле нежно и страсно, покажу анкциозност када се судбина окрене против њих, да буду пуне наде, да су у стању да убију и да умру. Све то морају да знају лутке, написали сте поводом представе. А које способности, знања и вештине, морају да имају глумци који их анимирају, који им дају живот?
– Већина глумица и глумаца који раде са нама долазе из света плеса и покрета, јер они разумеју оно што радимо. Они морају да удахну живот луткама, дакле комаду дрвета, папира, тканине... Морају да верују у лутке и да им дају душу. Да би се држала лутка у нашем “Ромеу и Јулији” мора се бити вичан плесу, глуми и посебно – бити сензибилан за музику.
Музика на различите начине инспирише људе. И ваша трупа црпи снагу и уметнички потенцијал из ње. У овом случају изабрали сте 15 тема из Прокофјевљевог дела да бисте најбоље испричали вашу Шекспирову причу. Имате ли неко посебно објашњење зашто баш тих 15?
– Био је прилично дуг процес избора тема јер су оне морале на најбољи начин да поткрепе нашу причу, помогну нам да је испричамо. Такође, хтели смо да сви ти различити карактери, боје и нијансе који постоје у Прокофјевљевом балету буду одсвирани и у нашој представи. Није било лако изабрати само 15 од оригиналних 52. Одрећи се једних и изабрати друге, било је истовремено колико тешко, толико узбудљиво за нас.
Која је тајна доброг руковођења луткама?
– Код марионета, ту је више питање руковања, важна је њихова тежина, величина, баланс. Постоје лутке које траже прецизност и виртуозност у манипулацији и конструкцији. Такође, веома је важно знати које покрете хоћете да лутка уради, односно да урадите лутком. Да бисте их реализовали, морате да изградите не само начин како да одређени покрет и направите, већ да изградите и начин контроле тог покрета. Та изградња контроле и покрета важна је колико и сама лутка. “Ромеа и Јулију”, на пример, не бисмо могли да реализујемо са марионетама, бар не у великим концертним дворанама и позориштима.
Како бисте дефинисали појам “сарадња” у контексту људи који креирају луткарску представу, рецимо један луткарски мјузикл?
– Између нас - Сантија и Ане, постоји добар баланс интересовања, сензибилитета и уметничких стремљења. Много радимо на емоцијама и није увек лако делити исте идеје и радити на њима. Али након толико заједничког рада, слушамо једни друге, разумемо се добро, развијамо идеје и стварамо нове пројекте. То је заправо прави тимски рад.
Свет се рапидно мења. Оно што је некада било важно и у нашем фокусу, више није. Неке друге ствари су постале важне, за неке баш и не знамо зашто. И уметност се на неки начин редефинише. Је ли то добро или лоше, шта мислите?
– Да, свет се мења. И уметност мора стално да се редефинише, јер уметност је живот. Уметност је жива. Она је наш животни партнер који хода са нама и развија се. Одувек је било тако, због тога уметност и опстаје.
Уметност је и алатка која отвара људски ум, додуше, чини се све мање и мање успешно... Слободе које смо једном освојили у животу изгледа да ће поново морати да се освајају. Има ли такве опасности за уметност, за уметничке слободе?
– Апсолутно. Нарочито ако говоримо о културним индустријама које зависе од тржишта. Али уметност је свуда, можемо је видети на улици, на многим местима око нас је. Чак и у најмрачнијим моментима историје, уметност је била ту јер нам одувек потребна у нашим животима.
М. С.