Santi Arnal i Ana Fernandez: Svaka priča ima svoju lutku
Okosnicu španske lutkarske trupe PerPok koja, nam stiže na predstojeće Novosadske muzičke svečanosti, čine Santi Arnal i Ana Fernandez, koji su tokom više od 25 godina zajedničkog rada stvorili neka izuzetna umetnička dela, o čemu svedoče brojna publika, kao i mediji koji su pisali o njihovom radu.
Trupa se proslavila prvenstveno projektima interdisciplinarnog karaktera, koji su ukrštali različite vrste umetnosti, od filma i slikarstva do vajarstva i muzike. U njihovoj je biografiji niz predstava inspirisanih velikim umetničkim delima u različitim vrstama umetnosti koja su izvodili na najvažnijim scenama Evrope i sveta. Aplaudirali su im u bečkom Koncerthausu, Nacionalnom muzičkom teatru u Moskvi, Velikom teatru u Bogoti, Kairskoj operi, Kraljevskom operskom pozorištu u Madridu, u Auditorijumu Maison Radio Pariza, u Teatru Verdi u Fienci... PerPok je sarađivao sa vodećim svetskim orkestrima - Radio Fransa, Berlina, Beča, Nacionalnog orkestra grada Lila, simfonijskih orkestara Toskane, Tenerifa, Bilboa, Paname, vodećih orkestara Malage, Bogote i Karakasa.
Jedno njihovo malo remek delo, mjuzikl “Romeo i Julija” nastao na osnovu drame Viljema Šekspira, a inspirisan muzikom Sergeja Prokofjeva koju je komponovao za istoimeni balet, videćemo na Nomusu 25. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu, čiji će Orkestar Opere ovom prilikom pratiti španske umetnike. Novosadski touć španskoj predstavi daće i narator predstave, naš glumac Milovan Filipović.
Perpokovci su za ovaj svoj mjuzikl iz Prokofjevljevog dela izabrali 15 tema koje najbolje oživljavaju priču slavnog britanskog dramatičara. Stvarali su ga celih osam godina. Zašto tako dugo, saznajemo u razgovoru sa autorima i akterima ove predstave koji kažu da su pre “Romea i Julije” prvo morali da naprave neke druge lutke i ispričaju neke druge priče, da steknu emotivno iskustvo koje je bilo neophodno za Šekspirovu priču u njihovoj verziji. Morali su, kažu, da dođu u stanje da mogu “da porode lutke”. To je, ističu, najtačniji opis procesa nastanka ove predstave. Samo tako su mogli da ispričaju tu najtužniju ljubavnu priču na svetu, i samo tako su mogli da nađu muziku za nju.
Tokom osmogodišnjeg procesa nastajale su lutke koje su bile u stanju da se žestoko bore i graciozno plešu, vole nežno i strasno, ali i da pokažu anksioznost kada se sudbina okrene protiv njih, da se nadaju i klonu, da ubiju i da umru. Sve one, morale su da budu izrađene od materijala čija tekstura govori o njihovom karakteru, od boja koje “ogovaraju” njihovu dušu. Morale su da budu dovoljno velike, a opet lake za rukovanje. Te su lutke na momente produkt snova i snoviđenja, a na momente noćnih mora, otkrivaju PerPokovci...
Napisali ste povodom nastanka ove predstave da “svaka priča ima svoju lutku” i da je “traganje za njom ključno za nastanak (ove) predstave. Trebalo vam je osam godina da napravite “Romea i Juliju”, zašto?
– Osam je godina trebalo od trenutka kada smo počeli da maštamo da na scenu stavimo lutke u kontekst Prokofjevljevog dela do trenutka kada smo ih zaista i postavili na nju. Smatrali smo da je to neverovatna muzika sa kojom smo želeli nešto da napravimo. Ali, u tom trenutku radili smo na nekim drugim projektima, sarađivali smo sa Terijem Gilijamom na filmu, između ostalog. Morali smo, takođe, da nađemo i orkestar koji bi podržao našu ideju, a u tom trenutku bilo teško uveriti ijedan orkestar da stane na scenu sa nama i lutkama. Tada nije bilo kao danas kada su orkestri i muzički festivali mnogo više otvoreni za takve vrste interdisciplinarnosti.
Ono što smo prvo morali da uradimo jeste da zatražimo dozvolu od vlasnika autorskih prava, a njih je, kako je ta vrsta ideje bila posve nova i za njih, zanimalo najpre kakvu vrstu lutaka ćemo napraviti. Znali smo od samog početka da one 80 odsto moraju da budu od tkanine, jer je to balet, jer je to za pokret zanimljivo. Onda smo napravili mnogo različitih lutaka, istražujući tako tkanine i karaktere. Hteli smo da ispričamo priču tako što ćemo Šekspirovu tragediju adaptirati kroz naraciju. Istovremeno, morali smo da se odlučimo šta ćemo od celog baleta koristiti, što je bilo dosta teško imajući u vidu da je balet izvanredan. Sve to tražilo je mnogo vremena, ali nismo žurili, radili smo na drugim projektima i čuvali “Romea i Juliju” kao san koji smo jednom u budućnosti hteli da ostvarimo i podelimo sa različitim orkestrima i publikom širom sveta. A kada je taj trenutak došao, bio je baš, baš poseban. I ostao je takav do danas danas, za sve nas. Inače, tek da se zna, danas smo brži kada pravimo mjuzikle :)
Lutke moraju da budu kadre da se žestorko bore, da plešu nadahnuto, da vole nežno i strasno, pokažu ankcioznost kada se sudbina okrene protiv njih, da budu pune nade, da su u stanju da ubiju i da umru. Sve to moraju da znaju lutke, napisali ste povodom predstave. A koje sposobnosti, znanja i veštine, moraju da imaju glumci koji ih animiraju, koji im daju život?
– Većina glumica i glumaca koji rade sa nama dolaze iz sveta plesa i pokreta, jer oni razumeju ono što radimo. Oni moraju da udahnu život lutkama, dakle komadu drveta, papira, tkanine... Moraju da veruju u lutke i da im daju dušu. Da bi se držala lutka u našem “Romeu i Juliji” mora se biti vičan plesu, glumi i posebno – biti senzibilan za muziku.
Muzika na različite načine inspiriše ljude. I vaša trupa crpi snagu i umetnički potencijal iz nje. U ovom slučaju izabrali ste 15 tema iz Prokofjevljevog dela da biste najbolje ispričali vašu Šekspirovu priču. Imate li neko posebno objašnjenje zašto baš tih 15?
– Bio je prilično dug proces izbora tema jer su one morale na najbolji način da potkrepe našu priču, pomognu nam da je ispričamo. Takođe, hteli smo da svi ti različiti karakteri, boje i nijanse koji postoje u Prokofjevljevom baletu budu odsvirani i u našoj predstavi. Nije bilo lako izabrati samo 15 od originalnih 52. Odreći se jednih i izabrati druge, bilo je istovremeno koliko teško, toliko uzbudljivo za nas.
Koja je tajna dobrog rukovođenja lutkama?
– Kod marioneta, tu je više pitanje rukovanja, važna je njihova težina, veličina, balans. Postoje lutke koje traže preciznost i virtuoznost u manipulaciji i konstrukciji. Takođe, veoma je važno znati koje pokrete hoćete da lutka uradi, odnosno da uradite lutkom. Da biste ih realizovali, morate da izgradite ne samo način kako da određeni pokret i napravite, već da izgradite i način kontrole tog pokreta. Ta izgradnja kontrole i pokreta važna je koliko i sama lutka. “Romea i Juliju”, na primer, ne bismo mogli da realizujemo sa marionetama, bar ne u velikim koncertnim dvoranama i pozorištima.
Kako biste definisali pojam “saradnja” u kontekstu ljudi koji kreiraju lutkarsku predstavu, recimo jedan lutkarski mjuzikl?
– Između nas - Santija i Ane, postoji dobar balans interesovanja, senzibiliteta i umetničkih stremljenja. Mnogo radimo na emocijama i nije uvek lako deliti iste ideje i raditi na njima. Ali nakon toliko zajedničkog rada, slušamo jedni druge, razumemo se dobro, razvijamo ideje i stvaramo nove projekte. To je zapravo pravi timski rad.
Svet se rapidno menja. Ono što je nekada bilo važno i u našem fokusu, više nije. Neke druge stvari su postale važne, za neke baš i ne znamo zašto. I umetnost se na neki način redefiniše. Je li to dobro ili loše, šta mislite?
– Da, svet se menja. I umetnost mora stalno da se redefiniše, jer umetnost je život. Umetnost je živa. Ona je naš životni partner koji hoda sa nama i razvija se. Oduvek je bilo tako, zbog toga umetnost i opstaje.
Umetnost je i alatka koja otvara ljudski um, doduše, čini se sve manje i manje uspešno... Slobode koje smo jednom osvojili u životu izgleda da će ponovo morati da se osvajaju. Ima li takve opasnosti za umetnost, za umetničke slobode?
– Apsolutno. Naročito ako govorimo o kulturnim industrijama koje zavise od tržišta. Ali umetnost je svuda, možemo je videti na ulici, na mnogim mestima oko nas je. Čak i u najmračnijim momentima istorije, umetnost je bila tu jer nam oduvek potrebna u našim životima.
M. S.