Александар Којић, диригент: Нова димензија театра

Маестро Александар Којић је недавно дириговао премијерним извођењем Бизеове опере „Кармен”, а Оркестар СНП-а водио је у још многим оперским и балетским представама у најстариујем нашем професионалном театру, у којем је од 2010,. У последњих неколико година  гостовао је и на другим оперским сценама у региону и у Русији: у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, у Сегединској опери, и у Театру Опере и Балета у Краснојарску.

Међу многим именима композитора с диригентског репертоара маестра Којића, најпознатијих аутора још познатијих опера које припадају традицији, али и савремених стваралаца, у светлу овог Номусовог програма издваја се Сергеј Прокофјев и два његова дела која је дириговао маестро Којић: кантата „Александар Невски“, и поменути балет „Ромео и Јулија“, који је тренутно на репертоару Српског народног позоришта, а сада ће први пут бити представљен у луткарској причи, уз музику овог композитора, која га је учинила изузетним. 

Ово није једини балет Прокофјева, компоновао је и музику за балете, поред осталог. Има ли неких разлика и специфичности у партитури овог балета, у односу на остала дела? Како га је компоновао?

- Прокофјев је, као углавном и Шостакович, мада је он много боље пролазио, балансирао, играо на жици, у том несрећном времену. Он је, по мени, написао своју најбољу партитуру – „Ромеа и  Јулију“. С операма је исто, добре су, али ништа није постигло такав успех као „Ромео и Јулија“. Међутим, зашто кажем у несрећном времену? Зато што су тада постојале комисије, људи партијски одређени, који су долазили на последњих неколико проба, и на генералну, и оцењивали да ли таква музика може и сме да се изводи, или не може. И, дошли су, и, наравно, скинули с репертоара, пред премијеру, „Ромеа и Јулију“, јер је, као, та музика превише превише груба и академска. То би морало да се промени, ови тонови не могу, говорили су људи, који апсолутно нису били компетентни за то.

Али, томе су се придружили и сами уметници?

- Па, морали су, зато што је друга опција била да не пишу, да не раде, немају државну плату, да им буквално породице остају без посла и без икаквих прихода. Они су, нажалост, морали да мењају своје ствари. Када је прошло то неко време, на срећу, остале су те прве верзије, и такав је случај и с „Ромеом и Јулијом“. Прокофјев је морао да промени неке ствари, што је потпуно језиво, али касније се то вратило на првобитну верзију. Међутим, он је имао страшан њух за маркетинг, за разлику од Шостаковича. И, када је видео да је такво време дошло, писао је пригодне песме, вокално - инструменталне композиције, које су фантастичне занатски, али које величају партију, Стаљина, рад, братство јединство, комунизам... Кад би се подметнуо неки други текст, то би било фантастично, јер је музика стварно сјајна. Рецимо, и Шостакович је, кад је „јако“ морао, то радио. Живео је у константном страху, за разлику од Прокофјева, који је видео како дува ветар и како ствари стоје, и веома се брзо снашао у томе.

Партитура „Ромеа и Јулије“, као углавном и све Прокофјевљеве партитуре, написана је за велики оркестар, с великим бројем дувача, удараљки, наравно неизбежан клавир, харфу, и челесту. Ова варијанта коју ћемо ми изводити јесте оригинална, велика оркестрација, али наравно за потребе драматуршког концепта ове луткарске трупе, изабрано је петнаест нумера. Веома је интересантно то што су неке нумере, на пример она која се у оригиналу зове „Ромео сам“, овде „подметнуте“ у једну потпуно нову ситуацију – у „Ромео и Јулија код Падре Лоренца“. Дакле, нису се држали стриктно тога да нумера одговара ономе шта та нумера значи у балетској представи. У неким деловима јесу, али то је сад мало чудно и збуњујуће, знајући како то у оригиналу иде, међутим интересантно је, и није без везе. Добро је направљено, тече у једном даху, и то са наратором је много добра прича, и мислим да то јако лепо може да се приближи младима. Мада, те лутке – гињоле су толико професионално добро урађене, и све то је мени као одраслом човеку било изузетно занимљиво кад сам гледао видео - снимак пре пола године.

Мени је све то било јако добро, и светла, и штимунзи, и онда та Прокофјевљева музика која је филмска, не мислим у пежоративном смислу, него у дескриптивном. И он је писао тону музике за филм. Најпознатија је за филм „Александар Невски“ Сергеја Ејзенштајна, али његова музика је, и кад је без визуелног концепта, изузетно дескриптивна и вама је јасно атмосферски шта се ту догађа.

Ово ће бити јако интересантно, јер је нешто што досад нисмо видели, и што нико од нас није радио. Мени је јако интересантно као човеку који је из позоришта. Дириговао сам оперу, балет, оперету, мјузикл, само водвиљ ми је остао, отприлике, и овако нешто нисам, тако да је мени ово врло интригантно, да се више не прати покрет балетског играча, него да се сад ту прати једна потпуно друга димензија.

Кад сте већ помињали да сте дириговали свим тим музичким облицима, да ли стицајем околности, или склоности, диригент улази из жанра у жанр, или је напросто уобичајено да се опроба у свему? Заправо, где се, и како се, диригент заустави? Можда, на основу својих приватних склоности, неко одлучи да диригује, на пример, хорску музику?

- Прво, иде се од школовања. Као када будући лекар иде на медицински факултет, па онда имамо општу праксу сви на првој години, и онда се негде све то разграничи. Свако ко је уписао дириговање, требало би макар да има визију где себе види за десет година. Да ли у хорском дириговању, или у оперској музици, или симфонијској. Дакле, диригент би требало да, по свом знању и школовању, буде оспособљен да диригује свим тим жанровима, а онда иде лични афинитет, односно шта се коме више ради. То је једна ствар, кад имате много више могућности, а зависи од тога који вам се посао први понуди.

Стицај околности је био да ја почнем у Српском народном позоришту веома рано. На страну то што сам одувек волео оперу, па се то поклопило и то је била моја срећа, али има људи којима се понуди посао, а да то и није баш њихова „шољица чаја“ што кажу, па се онда они ту боре. Мени је било супер, а отворено могу да кажем да ја 13 година диригујем опере и балете, и симфонијски репертоар ми је научен, стоји ми негде, диригујем и симфонијске програме, али знатно ређе. У Српском народном позоришту три пута недељно имамо представу, тако да је моје тренутно стање да се више бавим опером, и иако стварно тиме волим да се бавим, невероватно је освежење када дође један симфонијски програм, или када дође нека друга сценска форма. Онда је то потпуно нешто друго.  

У Србији постоје практично само два града у којима диригенти и остали уметници у музици могу да остваре озбиљније каријере. Како онда мотивисати људе да се тиме баве, да имају каријере, ако не могу да дођу до тих центара, јер морате имати и неку базу по свим  местима, и диригенте који ће можда једног дана ипак доћи у Нови Сад и Београд, и заиста добити шансу?

- Ми морамо направити климу да они имају и овде шансу, јер некоме ко оде напоље и буде добар, моментално ће тамо понудити посао, и он онда мора да има одређену дозу мотивације и разлог због којег жели да се врати овде, напредује у својој средини, и буде му добро. Јако много фактора утиче на то, и приватни, и породични, и патриотски, и струковни. Не знам, али мора да постоји жеља за радом у тој сфери. Мене нико није мотивисао, у смислу да ме је „запалио“ за то. Не, ја сам то осетио као нешто своје, па су онда дошли наши новосадски диригенти, који су ме још мотивисали. Ја сам са Имреом Топлаком пуно провео времена, први је који ми је „продао“ неке фазоне, поклонио ми је тону својих нота.

Али, да бих дотле дошао, ја сам стварно то желео. Нисам хтео ничим другим да се бавим. Свирање клавира као концертни пијаниста, то уопште није долазило у обзир, ни рад у просветној установи у том тренутку. Не, ја желим то и то, ја сам идем ка томе, тако да, ако ја треба неког да мотивишем у старту, онда ту већ нешто не ваља. Могу само да надоградим нешто, ако видим да неко јако жели да се тиме бави, да видимо који је пут којим треба да иде.

Ако волиш оно чиме се бавиш, ту онда нема приговора. Није исто „Волим оно што радим“ и „Радим оно што волим“. То су две различите ствари. Ја радим оно што волим, што сам од старта волео, а када се каже „Волим оно што радим“, ја могу сад да пређем преко улице у „Гигатрон“, и да продајем мобилне телефоне, и да ми то буде занимљиво, и да волим то што радим. То није баш оно што бих волео, али ето, волим то да радим. Али, кад радим оно што волим, то је права ствар.

Н. Пејчић