Aleksandar Kojić, dirigent: Nova dimenzija teatra

Maestro Aleksandar Kojić je nedavno dirigovao premijernim izvođenjem Bizeove opere „Karmen”, a Orkestar SNP-a vodio je u još mnogim operskim i baletskim predstavama u najstariujem našem profesionalnom teatru, u kojem je od 2010,. U poslednjih nekoliko godina  gostovao je i na drugim operskim scenama u regionu i u Rusiji: u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, u Segedinskoj operi, i u Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku.

Među mnogim imenima kompozitora s dirigentskog repertoara maestra Kojića, najpoznatijih autora još poznatijih opera koje pripadaju tradiciji, ali i savremenih stvaralaca, u svetlu ovog Nomusovog programa izdvaja se Sergej Prokofjev i dva njegova dela koja je dirigovao maestro Kojić: kantata „Aleksandar Nevski“, i pomenuti balet „Romeo i Julija“, koji je trenutno na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta, a sada će prvi put biti predstavljen u lutkarskoj priči, uz muziku ovog kompozitora, koja ga je učinila izuzetnim. 

Ovo nije jedini balet Prokofjeva, komponovao je i muziku za balete, pored ostalog. Ima li nekih razlika i specifičnosti u partituri ovog baleta, u odnosu na ostala dela? Kako ga je komponovao?

- Prokofjev je, kao uglavnom i Šostakovič, mada je on mnogo bolje prolazio, balansirao, igrao na žici, u tom nesrećnom vremenu. On je, po meni, napisao svoju najbolju partituru – „Romea i  Juliju“. S operama je isto, dobre su, ali ništa nije postiglo takav uspeh kao „Romeo i Julija“. Međutim, zašto kažem u nesrećnom vremenu? Zato što su tada postojale komisije, ljudi partijski određeni, koji su dolazili na poslednjih nekoliko proba, i na generalnu, i ocenjivali da li takva muzika može i sme da se izvodi, ili ne može. I, došli su, i, naravno, skinuli s repertoara, pred premijeru, „Romea i Juliju“, jer je, kao, ta muzika previše previše gruba i akademska. To bi moralo da se promeni, ovi tonovi ne mogu, govorili su ljudi, koji apsolutno nisu bili kompetentni za to.

Ali, tome su se pridružili i sami umetnici?

- Pa, morali su, zato što je druga opcija bila da ne pišu, da ne rade, nemaju državnu platu, da im bukvalno porodice ostaju bez posla i bez ikakvih prihoda. Oni su, nažalost, morali da menjaju svoje stvari. Kada je prošlo to neko vreme, na sreću, ostale su te prve verzije, i takav je slučaj i s „Romeom i Julijom“. Prokofjev je morao da promeni neke stvari, što je potpuno jezivo, ali kasnije se to vratilo na prvobitnu verziju. Međutim, on je imao strašan njuh za marketing, za razliku od Šostakoviča. I, kada je video da je takvo vreme došlo, pisao je prigodne pesme, vokalno - instrumentalne kompozicije, koje su fantastične zanatski, ali koje veličaju partiju, Staljina, rad, bratstvo jedinstvo, komunizam... Kad bi se podmetnuo neki drugi tekst, to bi bilo fantastično, jer je muzika stvarno sjajna. Recimo, i Šostakovič je, kad je „jako“ morao, to radio. Živeo je u konstantnom strahu, za razliku od Prokofjeva, koji je video kako duva vetar i kako stvari stoje, i veoma se brzo snašao u tome.

Partitura „Romea i Julije“, kao uglavnom i sve Prokofjevljeve partiture, napisana je za veliki orkestar, s velikim brojem duvača, udaraljki, naravno neizbežan klavir, harfu, i čelestu. Ova varijanta koju ćemo mi izvoditi jeste originalna, velika orkestracija, ali naravno za potrebe dramaturškog koncepta ove lutkarske trupe, izabrano je petnaest numera. Veoma je interesantno to što su neke numere, na primer ona koja se u originalu zove „Romeo sam“, ovde „podmetnute“ u jednu potpuno novu situaciju – u „Romeo i Julija kod Padre Lorenca“. Dakle, nisu se držali striktno toga da numera odgovara onome šta ta numera znači u baletskoj predstavi. U nekim delovima jesu, ali to je sad malo čudno i zbunjujuće, znajući kako to u originalu ide, međutim interesantno je, i nije bez veze. Dobro je napravljeno, teče u jednom dahu, i to sa naratorom je mnogo dobra priča, i mislim da to jako lepo može da se približi mladima. Mada, te lutke – ginjole su toliko profesionalno dobro urađene, i sve to je meni kao odraslom čoveku bilo izuzetno zanimljivo kad sam gledao video - snimak pre pola godine.

Meni je sve to bilo jako dobro, i svetla, i štimunzi, i onda ta Prokofjevljeva muzika koja je filmska, ne mislim u pežorativnom smislu, nego u deskriptivnom. I on je pisao tonu muzike za film. Najpoznatija je za film „Aleksandar Nevski“ Sergeja Ejzenštajna, ali njegova muzika je, i kad je bez vizuelnog koncepta, izuzetno deskriptivna i vama je jasno atmosferski šta se tu događa.

Ovo će biti jako interesantno, jer je nešto što dosad nismo videli, i što niko od nas nije radio. Meni je jako interesantno kao čoveku koji je iz pozorišta. Dirigovao sam operu, balet, operetu, mjuzikl, samo vodvilj mi je ostao, otprilike, i ovako nešto nisam, tako da je meni ovo vrlo intrigantno, da se više ne prati pokret baletskog igrača, nego da se sad tu prati jedna potpuno druga dimenzija.

Kad ste već pominjali da ste dirigovali svim tim muzičkim oblicima, da li sticajem okolnosti, ili sklonosti, dirigent ulazi iz žanra u žanr, ili je naprosto uobičajeno da se oproba u svemu? Zapravo, gde se, i kako se, dirigent zaustavi? Možda, na osnovu svojih privatnih sklonosti, neko odluči da diriguje, na primer, horsku muziku?

- Prvo, ide se od školovanja. Kao kada budući lekar ide na medicinski fakultet, pa onda imamo opštu praksu svi na prvoj godini, i onda se negde sve to razgraniči. Svako ko je upisao dirigovanje, trebalo bi makar da ima viziju gde sebe vidi za deset godina. Da li u horskom dirigovanju, ili u operskoj muzici, ili simfonijskoj. Dakle, dirigent bi trebalo da, po svom znanju i školovanju, bude osposobljen da diriguje svim tim žanrovima, a onda ide lični afinitet, odnosno šta se kome više radi. To je jedna stvar, kad imate mnogo više mogućnosti, a zavisi od toga koji vam se posao prvi ponudi.

Sticaj okolnosti je bio da ja počnem u Srpskom narodnom pozorištu veoma rano. Na stranu to što sam oduvek voleo operu, pa se to poklopilo i to je bila moja sreća, ali ima ljudi kojima se ponudi posao, a da to i nije baš njihova „šoljica čaja“ što kažu, pa se onda oni tu bore. Meni je bilo super, a otvoreno mogu da kažem da ja 13 godina dirigujem opere i balete, i simfonijski repertoar mi je naučen, stoji mi negde, dirigujem i simfonijske programe, ali znatno ređe. U Srpskom narodnom pozorištu tri puta nedeljno imamo predstavu, tako da je moje trenutno stanje da se više bavim operom, i iako stvarno time volim da se bavim, neverovatno je osveženje kada dođe jedan simfonijski program, ili kada dođe neka druga scenska forma. Onda je to potpuno nešto drugo.  

U Srbiji postoje praktično samo dva grada u kojima dirigenti i ostali umetnici u muzici mogu da ostvare ozbiljnije karijere. Kako onda motivisati ljude da se time bave, da imaju karijere, ako ne mogu da dođu do tih centara, jer morate imati i neku bazu po svim  mestima, i dirigente koji će možda jednog dana ipak doći u Novi Sad i Beograd, i zaista dobiti šansu?

- Mi moramo napraviti klimu da oni imaju i ovde šansu, jer nekome ko ode napolje i bude dobar, momentalno će tamo ponuditi posao, i on onda mora da ima određenu dozu motivacije i razlog zbog kojeg želi da se vrati ovde, napreduje u svojoj sredini, i bude mu dobro. Jako mnogo faktora utiče na to, i privatni, i porodični, i patriotski, i strukovni. Ne znam, ali mora da postoji želja za radom u toj sferi. Mene niko nije motivisao, u smislu da me je „zapalio“ za to. Ne, ja sam to osetio kao nešto svoje, pa su onda došli naši novosadski dirigenti, koji su me još motivisali. Ja sam sa Imreom Toplakom puno proveo vremena, prvi je koji mi je „prodao“ neke fazone, poklonio mi je tonu svojih nota.

Ali, da bih dotle došao, ja sam stvarno to želeo. Nisam hteo ničim drugim da se bavim. Sviranje klavira kao koncertni pijanista, to uopšte nije dolazilo u obzir, ni rad u prosvetnoj ustanovi u tom trenutku. Ne, ja želim to i to, ja sam idem ka tome, tako da, ako ja treba nekog da motivišem u startu, onda tu već nešto ne valja. Mogu samo da nadogradim nešto, ako vidim da neko jako želi da se time bavi, da vidimo koji je put kojim treba da ide.

Ako voliš ono čime se baviš, tu onda nema prigovora. Nije isto „Volim ono što radim“ i „Radim ono što volim“. To su dve različite stvari. Ja radim ono što volim, što sam od starta voleo, a kada se kaže „Volim ono što radim“, ja mogu sad da pređem preko ulice u „Gigatron“, i da prodajem mobilne telefone, i da mi to bude zanimljivo, i da volim to što radim. To nije baš ono što bih voleo, ali eto, volim to da radim. Ali, kad radim ono što volim, to je prava stvar.

N. Pejčić