Вечерас на Номусу: Ремек-дела барокне музике
НОВИ САД: Један од најтраженијих и најталентованијих уметника света, Дмитриј Синковски, маестралан виолиниста који је истовремено и врхунски контратенор а за ког није неуобичајено да преузме и улогу диригента, наступа на Номусу вечерас у 20 часова у Синагоги, са својим ансамблом на старим инструментима „Ла vocce струментале“.
Сиунковски је овај ансамбл основао 2011. и у самом његовом називу „Инструментални глас” изразио и спојио и своје личне специјалности и активности виолинисте, диригента и певача. На вечерашњем концерту изводиће ремек-дела барокне музике.
– Током студија сам се упознао са барокним репертоаром и видео колико су богате композиције, и композитори, из тог доба, на пример Жан-Батиста Аколе, Фридрих Сајц, Жан-Мари Леклер, Јохан Георг Piyеndеl или Пијетро Локатели, чији је концертни циклус Л’арте дел Виолино веома утицајан. Тада сам се запитао, како бих стао пред Баха као виолиниста када не знам репертоар и музику његовог времена? Мислим да ни за Баха није било довољно да свира само Вивалдија или Телемана – речи су Дмитрија Синковског.
У његовом свестраном уметничком изразу, савршено су обједињени руски виртуозитет и италијанска кантабилност. Виолину је студирао на Московском конзерваторијуму, код Александра Кирова, а дириговање на Музичкој академији у Загребу, код Томислава Фачинија. Свој вокални таленат контратенора брусио је код Мајкла Чанса, Јане Иванилове и Мари Давели, а представио на фестивалима у Луцерну, Гетингену и Лудвигсбургу и у Бољшој театру у Москви, у водећим улогама у Хендловим и Вивалдијевим операма. Данас интензивно наступа у све три улоге у Европи, Русији, Канади, Азији, Аустралији и Сједињеним Америчким Државама. Сам Синковски, иначе, не крије да му је узор Александар Рудин, с којим често и сарађује.
– Он је један од најбољих челиста које знам, одличан пијаниста и изузетан диригент. У сваком случају, никад ми није било до театралног ефекта. Циљ није да изненадим публику мојим разним способностима, већ ме просто покреће раднозналост и жеља да будем употпуњени музичар и уметник. Пратим идеал да Винчијеве „универзалне особе“ такође као неки „универзални музичар“. Рецимо, када свирам концерт за виолину и диригујем истовремено, то ми помаже да пронађем добар темпо и прави звук оркестра. Исто тако и када диригујем певачима, сада то могу на другачији начин, јер разумем и њихову страну, разумем боље технику певања. Генерално, дириговање ми пружа више него да сам само инструменталиста или певач. Да до краја живота свирам само пет или десет концерата за виолину, не бих био испуњен – појашњава Дмитри Синковски.
Маестро, иначе, и предаје виолину и виолу на Конзерваторијуму у Москви. И не крије да својим ђацима препоручује и да певају...
- Наравно, ако имају прилику за то. Не морају да наступају, али да знају основе певања, зашто да не. Често причамо о виолинском вибрату, да ли би требало свирати барокни репертоар без вибрата и тако даље, а свако ко пева ће приметити да наше гласне жице вибријају саме. Ово знање им може само помоћи да боље и природније примене вибрато, а не само као, рецимо, специјалан ефекат. Верујем у то да је сваки човек талентован, само мора да открије за шта. Чак и ако немате таленат за музику, наравно да још увек можете да пробате, можете да вежбате сатима сваки дан и вероватно ћете постићи неке резултате, али биће то врло тежак пут. С друге стране, за једног музичара, врло је важно да је харизматичан и то можете да научите, али ипак за тако нешто мислим да су гени важнији да би ваша публика то осетила...
Н. Пејчић
