Зоран Ђерић: Најважнија ми је најмлађа публика

Овај неуморни радник у култури бави се позориштем за младе већ пуне 34 године, а последњих пет година је у улози селектора фестивала, пролазећи кроз бројне изазове настале последњих сезона због глобалне пандемије.

Шта бисте издвојили као карактеристично и посебно интересантно за овогодишњу селекцију?

- После две године страховања, због епидемије короне, обрадовали смо се да ће се од ове године живети опуштеније и да ће се радити неометано. Са пуно оптимизма су креатори позоришта за децу и младе, код нас и у свету, започели ову годину. Видели смо то по великом броју пријава за овогодишњи фестивал, жељи да се учествује на нашем Фестивалу, која је, истовремено, потреба да се изађе из забрана и поново успостави комуникација са публиком. Пријавило се више од 100 позоришта и представа за децу, из свих крајева света, од Кине, преко Европе, до Африке и Јужне Америке.

У почетку смо сви веровали, или се барем надали, да ће се епидемија повући и да ће се слободно путовати и наступати пред публиком. Нажалост, није тако, неколико земаља је одустало од Фестивала због короне, разболели су се поједини глумци, или се нису могла обезбедити средства за путовање. То су постали уобичајени страхови и разлози за отказивање појединих гостовања и представа. Али то је нешто са чиме свакодневно живимо. Наравно, остају лепши тренуци, остају представе које ће доћи и обрадовати нашу најмлађу публику, јер су све представе, пре свега, биране за њих.

Занимљиво је истаћи један податак: ове година на Фестивал се пријавило чак 13 представа из Хрватске. То су представе најразличитијих жанрова и садржаја, из малих и великих градова. Неколико великих државних позоришта, а већина малих, приватних. У суседној републици позоришта за децу и младе се оснивају непрестано, Претпостављам да је то подстакла луткарска академија у Осијеку, а, верујем да је и подршка друштва и различитих фондова тамо већа него код других позоришта у региону. Потреба за овим позориштем је одувек била велика. Судећи по представама које сам могао да видим, у питању су млади, изузетно креативни уметници, глумци, аниматори лутака, музичари, писци, редитељи, сценографи, креатори лутака. Изузетан креативан потенцијал!

Како оцењујете овогодишњу домаћу и регионалну продукцију и где се она налази у односу на европске  стандарде и трендове у дечијем позоришту?

- Ђечије позориште Републике Српске из Бања Луке је одавно познато по свом изузеном уметничком, пре свега луткарском опусу. Ангажовани су млади уметници из целог региона, као и странци, како би креирали луткарску сцену, и они то радо успешно - ово позориште наступа по целом свету и осваја награде. Тако, рецимо, луткарска представа “Вук са мирисом бобица”, ауторски је пројекат Тамаре Кучиновић, једне од најбољих хрватских редитељки, драматуршкиња. Затим, представа новосадског Позоришта младих, које ове године обележава 90 година свог постојања, “Девојчица са шибицама”, коју је режирала једна од најперспективнијих домаћих ауторки - Соња Петровић, која је, скупа са Мињом Петрић писала и текст, односно адаптацију ове познате Андерсенове бајке. Представу Дечјег позоришта из Суботице режирала је млада луткарка из Русије, док је представу београдског Малог позоришта  “Душко Радовић” режирала искусна редитељка Бранислава Стефановић, с пођеднаком свежином и снагом.

Из Хрватске је одабрана једна од три опере са луткама Казалишта Мала сцена из Загреба, “Велика творница ријечи”. То је жанр који је био изузетно популаран у луткарским позориштима. Ово ће бити прилика да се подсетимо зашто. Све то иде у прилог чињеници да луткарске представе у Србији и региону (Хрватска и Босна и Херцеговина), имају високе стандарде и да презентују луткарску уметност на прави начин.

Како очувати и освежити ентузијазам након толико година бављења позориштем за децу и стотина одгледаних представа? Да ли понекад осетите засићење и шта вам даје мотивацију и свежину да наставите даље с овим послом?

- Ја сам се професионално ангажовао у позоришту за младе 1988. године. Посебно ме привукла луткарска уметност. Пратио сам многобројне луткарске фестивале у свету, као и код нас, у Југославији, а после у Србији и региону, био сам у жиријима, водио разговоре о луткарству. Објавио сам прошле године књигу “Луткарски симулакруми”, која је нека врста сумирања мојих 30-годишњих искустава. Нисам се, значи, заситио луткарством, нити гледањем луткарских представа, јер оно нуди увек нешто другачије и ново, подстиче машту и игру, не само код деце, већ и код оних који су посвећени стваралаштву за децу. Верујем да ћу још дуго моћи да уживам у тој непрекидној свежини света, као што је луткарска представа.

Колико су фестивалске награде значајне за фестивал и саме лауреате? Са друге стране, колико су честа , или ретка, “поклапања” између утисака стручног жирија и младе публике, или вашег укуса?

- Има пуно фестивала у свету. Нису сви такмичарски, зато наш Фестивал, осим што је међународни, селектован и такмичарски, изузетно угледан у луткарском свету. Награде нису новчане, али су подстицајне за напредовање младих уметника и афирмацију позоришта. Дижу рејтинг фестивалу, али и онима који на њему учествују. Што се подударања утисака и оцена тиче, могући су, али не треба их очекивати, јер стручни жири се руководи својим критеријума, што не смета публици да има своје фаворите. Важне су добре представе. Мени лично је најважније да најмлађа публика не изађе незадовољна из сале, да се насмеје, разигра, да ужива у оном што јој се презентује. Будући да сам бирао све представе последњих неколико година, значи да су ми све оне пођеднако драге и важне.

Ове године се одржава 29. издање. Како видите развој Фестивала и простор за напредак?

- Успели смо да одржимо уметнички ниво, као и међународну репутацију суботичког Фестивала. Повећањем буџета, знатно би се повећао и простор за репрезентацију. Наравно, ту су и друге могућности, пре свега оне које пружа отварање нове позоришне сцене у Народном позоришту, а с њом и бољих сценско-техничких услова за играње представа, већи број публике и других погодности. С нестрпљењем очекујем тај дан.

Никола Марковић