Данило Миловановић: На сцени сам најсигурнији

Ма који хоби имао, једино је за глуму увек било времена, она је, по његовим речима, неминовност и до краја остварује жељу уписујући студије глуме на Академији уметности у Новом Саду. Сцена је одувек била простор у којем се осећао најсигурније.

- Генерално сам много екстровертнији на сцени, лакше ми је да се изразим кроз ликове које тумачим, а у приватном животу, осим са блиским људима, нисам баш тако отворен „на прву лопту“ – потврђује млади глумац. - Када неко помене да сам уметник, запитам се да ли бих ја себе могао тако да назовем, зашто, да ли стварам неку уметност, ко заиста завређује да се назове уметником...? Глума је диван и истовремено комплексан и тежак посао, а да из добре глуме, режије и представе настане уметност – то је још једна лествица до које се долази уз много пожртвовања.

Од остварења у којима је играо, Данилу и даље посебне емоције изазивају две представе с краја школовања – дипломска представа „Небески одред“ у Српском народном позоришту и мастер „Разговори у четири ока“ у Позоришту младих.

- Те представе баве се вечним темама – наглашава Миловановић. - Морале су да задовоље одређене уметничке критеријуме, због чега су их тадашњи директори драме препознали и уврстили у репертоар у намери да пруже шансу младим глумцима, доскорашњим студентима, да играју. Најдраже ми је то што су те представе и данас на репертоару, након девет-десет година, опстају упркос свим променама и репертоарским политикама. Оне су као два драгуља који и даље постоје. Кад је реч о каснијем, да тако кажем, професионалном животу, једна од најзначајнијих представа ми је “Евгеније Оњегин”, а такође бих издвојио представе “Коса”, “39 степеника”, “Кад сам био гарав”, “Грађанин племић” и “Бизон и синови”, у сарадњи Позоришта младих и Истарског народног казалишта, коју, нажалост, новосадска публика није видела. Имао сам прилику да глумим и на другим језицима, што је посебна благодат.

Почетак улагања у културу

Значајна је чињеница да се култура, отварањем нових простора и културних станица, шири у све делове града и у приградска насеља, те на тај начин постаје доступна свима, сматра млади глумац.

- Не бих волео да само ова година буде година културе, а да се после све заборави и да пројекти које смо радили буду једнократни – истиче Данило Миловановић. - Волео бих да ово, заправо, буде почетак једног улагања у културу, за које сматрам да је и даље недовољно, ако се осврнемо, рецимо, на buyеtе за разна позоришта у Србији. Не би требало да уметници раде за мизерне хонораре, нити да живе у мишљењу да њима неко чини услугу јер су добили неку улогу. Увек наводим пример свог боравка у Грацу пре неколико година, када је тај град био престоница културе. Тамо је тада изграђен Музеј савремене уметности, који и данас има изванредне поставке и дан-данас се тај простор негује и чува. Рецимо, наше Позориште младих и даље нема своју зграду, а мало ко за то зна. Сматрам да би било добро да се у години титуле Европске престонице културе и тиме неко позабави и да свако позориште завређује сопствени простор.

Сарадњу са Фондацијом “Нови Сад – Европска престоница културе 2022” остварио је кроз више пројеката, а један од њих, за представу “Нож и мелем”, писао је заједно са колегом Александром Милковићем. Представа је изведена у Позоришту младих у оквиру програмског лука Европске престонице културе “Тврђава мира”. У сарадњи са ЕПК, Позориште младих урадило је још две представе – “Гуливерова путовања” и “Слет”.

- У представи “Нож и мелем” је, поред мене, учествовало још двоје глумаца из Париза, а говорили смо на српском, француском, немачком, мађарском, јидишу и руском језику – наводи Данило Миловановић. - Представа је рађена према приповеткама Данила Киша у збирци “Лаута и ожиљци”, план нам је да са њом гостујемо по иностранству и наредна станица нам је Француска, у којој је и даље изузетно жив култ обожавалаца Данила Киша. Уједно смо изабрали тему која се тиче свих нас данас. Ликови Данила Киша су на различите начине изгубили домовину, што је више него актуелна тема. Питам се где данас постоји сигурна лука за мислеће људе и куда сви срљамо, а управо о томе је и Киш писао. Због тога сматрам да представа може да буде актуелна у свим земљама, јер носи веома важну поруку за Европу. И Киш и остали препознали су зло у 20. веку и писали о њему, а бојим се да смо му у 21. много ближи.

Б. Павковић