Danilo Milovanović: Na sceni sam najsigurniji

Ma koji hobi imao, jedino je za glumu uvek bilo vremena, ona je, po njegovim rečima, neminovnost i do kraja ostvaruje želju upisujući studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Scena je oduvek bila prostor u kojem se osećao najsigurnije.

- Generalno sam mnogo ekstrovertniji na sceni, lakše mi je da se izrazim kroz likove koje tumačim, a u privatnom životu, osim sa bliskim ljudima, nisam baš tako otvoren „na prvu loptu“ – potvrđuje mladi glumac. - Kada neko pomene da sam umetnik, zapitam se da li bih ja sebe mogao tako da nazovem, zašto, da li stvaram neku umetnost, ko zaista zavređuje da se nazove umetnikom...? Gluma je divan i istovremeno kompleksan i težak posao, a da iz dobre glume, režije i predstave nastane umetnost – to je još jedna lestvica do koje se dolazi uz mnogo požrtvovanja.

Od ostvarenja u kojima je igrao, Danilu i dalje posebne emocije izazivaju dve predstave s kraja školovanja – diplomska predstava „Nebeski odred“ u Srpskom narodnom pozorištu i master „Razgovori u četiri oka“ u Pozorištu mladih.

- Te predstave bave se večnim temama – naglašava Milovanović. - Morale su da zadovolje određene umetničke kriterijume, zbog čega su ih tadašnji direktori drame prepoznali i uvrstili u repertoar u nameri da pruže šansu mladim glumcima, doskorašnjim studentima, da igraju. Najdraže mi je to što su te predstave i danas na repertoaru, nakon devet-deset godina, opstaju uprkos svim promenama i repertoarskim politikama. One su kao dva dragulja koji i dalje postoje. Kad je reč o kasnijem, da tako kažem, profesionalnom životu, jedna od najznačajnijih predstava mi je “Evgenije Onjegin”, a takođe bih izdvojio predstave “Kosa”, “39 stepenika”, “Kad sam bio garav”, “Građanin plemić” i “Bizon i sinovi”, u saradnji Pozorišta mladih i Istarskog narodnog kazališta, koju, nažalost, novosadska publika nije videla. Imao sam priliku da glumim i na drugim jezicima, što je posebna blagodat.

Početak ulaganja u kulturu

Značajna je činjenica da se kultura, otvaranjem novih prostora i kulturnih stanica, širi u sve delove grada i u prigradska naselja, te na taj način postaje dostupna svima, smatra mladi glumac.

- Ne bih voleo da samo ova godina bude godina kulture, a da se posle sve zaboravi i da projekti koje smo radili budu jednokratni – ističe Danilo Milovanović. - Voleo bih da ovo, zapravo, bude početak jednog ulaganja u kulturu, za koje smatram da je i dalje nedovoljno, ako se osvrnemo, recimo, na buyete za razna pozorišta u Srbiji. Ne bi trebalo da umetnici rade za mizerne honorare, niti da žive u mišljenju da njima neko čini uslugu jer su dobili neku ulogu. Uvek navodim primer svog boravka u Gracu pre nekoliko godina, kada je taj grad bio prestonica kulture. Tamo je tada izgrađen Muzej savremene umetnosti, koji i danas ima izvanredne postavke i dan-danas se taj prostor neguje i čuva. Recimo, naše Pozorište mladih i dalje nema svoju zgradu, a malo ko za to zna. Smatram da bi bilo dobro da se u godini titule Evropske prestonice kulture i time neko pozabavi i da svako pozorište zavređuje sopstveni prostor.

Saradnju sa Fondacijom “Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022” ostvario je kroz više projekata, a jedan od njih, za predstavu “Nož i melem”, pisao je zajedno sa kolegom Aleksandrom Milkovićem. Predstava je izvedena u Pozorištu mladih u okviru programskog luka Evropske prestonice kulture “Tvrđava mira”. U saradnji sa EPK, Pozorište mladih uradilo je još dve predstave – “Guliverova putovanja” i “Slet”.

- U predstavi “Nož i melem” je, pored mene, učestvovalo još dvoje glumaca iz Pariza, a govorili smo na srpskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, jidišu i ruskom jeziku – navodi Danilo Milovanović. - Predstava je rađena prema pripovetkama Danila Kiša u zbirci “Lauta i ožiljci”, plan nam je da sa njom gostujemo po inostranstvu i naredna stanica nam je Francuska, u kojoj je i dalje izuzetno živ kult obožavalaca Danila Kiša. Ujedno smo izabrali temu koja se tiče svih nas danas. Likovi Danila Kiša su na različite načine izgubili domovinu, što je više nego aktuelna tema. Pitam se gde danas postoji sigurna luka za misleće ljude i kuda svi srljamo, a upravo o tome je i Kiš pisao. Zbog toga smatram da predstava može da bude aktuelna u svim zemljama, jer nosi veoma važnu poruku za Evropu. I Kiš i ostali prepoznali su zlo u 20. veku i pisali o njemu, a bojim se da smo mu u 21. mnogo bliži.

B. Pavković