Карловчанкa Маријa Петровић у Jапану води живот из снова
Одлазак у Јапан на мастер студије архитектуре о трошку Владе земље излазећег Сунца, за двадесетчетворогодишњу Марију Петровић из Сремских Карловаца представља остварење сна. Будући да је својевремено размишљала да студира јапански језик, а онда се неочекивано, прочитавши дефиницију архитектуре као највећег вида примењене уметности, споја естетике и инжењерства – свега онога за чим је трагала, ипак определила за архитектуру, могло би се рећи да је мастер студијама у тој далекоисточној земљи коначно спојила две своје велике љубави.
- Током истраживања у оквиру пројекта Хуманко и о алтернативним приступима архитектуре у служби маргинализованог друштва, полако се формирала и тема мог истраживачког рада у Јапану, земљи од 125 милиона становника, која по подацима из 2018. године има само 4.977 бескућника, и предњачи у свету по ниском броју људи без стамбеног решења – прича Марија. - За МЕЏТ стипендију Владе Јапана сам конкурисала током пролећа 2021, али је читава процедура била завршена тек годину касније када сам званично постала стипендиста Владе Јапана, што ми је омогућило да добијем студенстку визу на две године и тиме осварим свој животни сан. И тако сам се 13. маја обрела у Јапану. У програм стипендије је укључен интензивни курс јапанског језика, те првих шест месеци користим за учење јапанског писма, вокабулара и граматике, али и за откривање чаробне архитектуре и јапанске кухиње, док се паралелно бавим мастер радом за новосадски Факултет техничких наука.
Марија каже да MEXT стипендија покрива трошкове студирања, повратну авионску карту до Јапана, и месечну стипендију која је довољна за удобан живот и студирање. Тренутно станује у Осаки у интернационалном студенском дому, који је изграђен 2020. године, изузетно уредном, дивно осветљеном и опремљеном савременом технологијом. Ту ће бити до октобра, када ће се преселити у Нару и започети истраживачке студије у оквиру кабинета односно лабораторије професора Тетсуо Немота, на Департману резиденцијалне архитектуре.
За житеље Осаке Марија каже да су по менталитету слични Новосађанима. Прво што је осетила дошавши у тај готово тромилионски град јесте изузетна љубазност, спремност на помоћ и подршку у сваком тренутку.
- Моја препорука је да човек пре него што дође у Јапан, научи, макар основне реченице за споразумевање, што из поштовања ка земљи, а и требаће , јер како кажу, по статистици, око 20-30 одсто Јапанаца говори енглески језик, што у пракси изгледа баш тако. Дешавало се на железничкој станици да ми на питања одговоре на јапанском. Међутим, испоставља се да заправо знају енглески језик, али се стиде да не би погрешили… Уколико су у могућности, они ће вас, без устручавања, дословно одвести на локацију на коју желите да идете, без обзира да ли им је успут или на потпуно супротној страни. Поштовање је од огромне важности за Јапан и Јапанце, те странцима понекад могу сметати небројена правила са којима се сусретну када се доселе овде – каже Марија.
Осим архитектуре Јапана и храна, за коју се верује да је врло здрава, имајући у виду дуговечност Јапанаца, је предмет Маријиног занимања. Станујући у Осаки, тзв. кухињи Јапана, Марија је већ имала прилику да проба најукуснија и најпознатија јела као што су суши, сашими, окономијаки, такојаки, јаки-соба, удон, рамен,темпура ...
- Лета у Јапану су окупана шареним бојима због многобројних летњих фестивала (натсу матсури). Имала сам огромно задовољство да присуствујем једном од највећих фестивала у Јапану, а навећем у Кјоту. Реч је о „Гион Мацури“, који се одржава током јула у храму Yasaka. Први пут је одржан 869. године као начин да се умире богови током епидемије. Сваке године, по традицији, локални дечак бива изабран за светог гласника богова. Од 13. јула до завршетка прве параде 17. јула, он седи на једном од многих сложених пловака и његове ноге никада не додирују тло. Највећа свечаност у граду одржана је 17. јула, када је на хиљаде људи пратило поворке, са много посетилаца одевених у кимоно и yukatu, а имали смо срећу да видимо и гејше – одушевљено прича Марија Петровић.
Папрене цене воћа су нешто што није очекивала. Пет јабука у супермаркету кошта 980 јена што је око 870 динара, бобичасто воће попут јагода и малина је готово немогуће пронаћи свеже, а цене банана су сличне оним код нас. Поврће је такође скупље, док млечни и месни производи, као и јаја коштају као код нас.
- Улице Јапана су беспрекорно чисте, уређене, травнате површине редовно покошене, али на њима не постоје канте за отпатке – каже ова Карловчанка. - Однос Јапанаца према природи је пун поштовања и изузето добро избалансиран. Честе су шуме бамбуса, уређени паркови са језерима, игралишта за децу у стамбеним зонама. Квалитет ваздуха је изванредан, што могу потврдити многобројни лишајеви који расту по дрвећу и површинама у читавом граду. Није претерано рећи да на свим местима која посећују грађани и туристи Јапана увек постоје јавни тоалети. Постоје чак и у продавницама и супермаркетима…
Јапанци имају четири годишња доба, али и „tsuyu“ кишну сезону која постоји једино у њиховој земљи. Траје од средине маја или почетка јуна до краја јула, а ове године, каже Марија, се рекордно брзо завршила након две недеље. Редовна киша омогућава бујање јапанских паркова и вртова, те у Јапану све расте „ као из воде“. Током лета, влажност ваздуха је веома висока и неопходно је пити довољне количине воде. У томе помажу, на милионе аутомата, који се налазе на станицама, улицама, у објектима и испред продавница, те у свакој улици има барем један.
Након завршетка студија, Марија планира да се врати у Сремске Карловце, али још увек не зна како ће да “спријатељи” жељу да се смири на једном месту са радозналошћу и жељом за истраживањем и учењем.
Зорица Милосављевић
Фото: приватна архива