Karlovčanka Marija Petrović u Japanu vodi život iz snova
Odlazak u Japan na master studije arhitekture o trošku Vlade zemlje izlazećeg Sunca, za dvadesetčetvorogodišnju Mariju Petrović iz Sremskih Karlovaca predstavlja ostvarenje sna. Budući da je svojevremeno razmišljala da studira japanski jezik, a onda se neočekivano, pročitavši definiciju arhitekture kao najvećeg vida primenjene umetnosti, spoja estetike i inženjerstva – svega onoga za čim je tragala, ipak opredelila za arhitekturu, moglo bi se reći da je master studijama u toj dalekoistočnoj zemlji konačno spojila dve svoje velike ljubavi.
- Tokom istraživanja u okviru projekta Humanko i o alternativnim pristupima arhitekture u službi marginalizovanog društva, polako se formirala i tema mog istraživačkog rada u Japanu, zemlji od 125 miliona stanovnika, koja po podacima iz 2018. godine ima samo 4.977 beskućnika, i prednjači u svetu po niskom broju ljudi bez stambenog rešenja – priča Marija. - Za MEDŽT stipendiju Vlade Japana sam konkurisala tokom proleća 2021, ali je čitava procedura bila završena tek godinu kasnije kada sam zvanično postala stipendista Vlade Japana, što mi je omogućilo da dobijem studenstku vizu na dve godine i time osvarim svoj životni san. I tako sam se 13. maja obrela u Japanu. U program stipendije je uključen intenzivni kurs japanskog jezika, te prvih šest meseci koristim za učenje japanskog pisma, vokabulara i gramatike, ali i za otkrivanje čarobne arhitekture i japanske kuhinje, dok se paralelno bavim master radom za novosadski Fakultet tehničkih nauka.
Marija kaže da MEXT stipendija pokriva troškove studiranja, povratnu avionsku kartu do Japana, i mesečnu stipendiju koja je dovoljna za udoban život i studiranje. Trenutno stanuje u Osaki u internacionalnom studenskom domu, koji je izgrađen 2020. godine, izuzetno urednom, divno osvetljenom i opremljenom savremenom tehnologijom. Tu će biti do oktobra, kada će se preseliti u Naru i započeti istraživačke studije u okviru kabineta odnosno laboratorije profesora Tetsuo Nemota, na Departmanu rezidencijalne arhitekture.
Za žitelje Osake Marija kaže da su po mentalitetu slični Novosađanima. Prvo što je osetila došavši u taj gotovo tromilionski grad jeste izuzetna ljubaznost, spremnost na pomoć i podršku u svakom trenutku.
- Moja preporuka je da čovek pre nego što dođe u Japan, nauči, makar osnovne rečenice za sporazumevanje, što iz poštovanja ka zemlji, a i trebaće , jer kako kažu, po statistici, oko 20-30 odsto Japanaca govori engleski jezik, što u praksi izgleda baš tako. Dešavalo se na železničkoj stanici da mi na pitanja odgovore na japanskom. Međutim, ispostavlja se da zapravo znaju engleski jezik, ali se stide da ne bi pogrešili… Ukoliko su u mogućnosti, oni će vas, bez ustručavanja, doslovno odvesti na lokaciju na koju želite da idete, bez obzira da li im je usput ili na potpuno suprotnoj strani. Poštovanje je od ogromne važnosti za Japan i Japance, te strancima ponekad mogu smetati nebrojena pravila sa kojima se susretnu kada se dosele ovde – kaže Marija.
Osim arhitekture Japana i hrana, za koju se veruje da je vrlo zdrava, imajući u vidu dugovečnost Japanaca, je predmet Marijinog zanimanja. Stanujući u Osaki, tzv. kuhinji Japana, Marija je već imala priliku da proba najukusnija i najpoznatija jela kao što su suši, sašimi, okonomijaki, takojaki, jaki-soba, udon, ramen,tempura ...
- Leta u Japanu su okupana šarenim bojima zbog mnogobrojnih letnjih festivala (natsu matsuri). Imala sam ogromno zadovoljstvo da prisustvujem jednom od najvećih festivala u Japanu, a navećem u Kjotu. Reč je o „Gion Macuri“, koji se održava tokom jula u hramu Yasaka. Prvi put je održan 869. godine kao način da se umire bogovi tokom epidemije. Svake godine, po tradiciji, lokalni dečak biva izabran za svetog glasnika bogova. Od 13. jula do završetka prve parade 17. jula, on sedi na jednom od mnogih složenih plovaka i njegove noge nikada ne dodiruju tlo. Najveća svečanost u gradu održana je 17. jula, kada je na hiljade ljudi pratilo povorke, sa mnogo posetilaca odevenih u kimono i yukatu, a imali smo sreću da vidimo i gejše – oduševljeno priča Marija Petrović.
Paprene cene voća su nešto što nije očekivala. Pet jabuka u supermarketu košta 980 jena što je oko 870 dinara, bobičasto voće poput jagoda i malina je gotovo nemoguće pronaći sveže, a cene banana su slične onim kod nas. Povrće je takođe skuplje, dok mlečni i mesni proizvodi, kao i jaja koštaju kao kod nas.
- Ulice Japana su besprekorno čiste, uređene, travnate površine redovno pokošene, ali na njima ne postoje kante za otpatke – kaže ova Karlovčanka. - Odnos Japanaca prema prirodi je pun poštovanja i izuzeto dobro izbalansiran. Česte su šume bambusa, uređeni parkovi sa jezerima, igrališta za decu u stambenim zonama. Kvalitet vazduha je izvanredan, što mogu potvrditi mnogobrojni lišajevi koji rastu po drveću i površinama u čitavom gradu. Nije preterano reći da na svim mestima koja posećuju građani i turisti Japana uvek postoje javni toaleti. Postoje čak i u prodavnicama i supermarketima…
Japanci imaju četiri godišnja doba, ali i „tsuyu“ kišnu sezonu koja postoji jedino u njihovoj zemlji. Traje od sredine maja ili početka juna do kraja jula, a ove godine, kaže Marija, se rekordno brzo završila nakon dve nedelje. Redovna kiša omogućava bujanje japanskih parkova i vrtova, te u Japanu sve raste „ kao iz vode“. Tokom leta, vlažnost vazduha je veoma visoka i neophodno je piti dovoljne količine vode. U tome pomažu, na milione automata, koji se nalaze na stanicama, ulicama, u objektima i ispred prodavnica, te u svakoj ulici ima barem jedan.
Nakon završetka studija, Marija planira da se vrati u Sremske Karlovce, ali još uvek ne zna kako će da “sprijatelji” želju da se smiri na jednom mestu sa radoznalošću i željom za istraživanjem i učenjem.
Zorica Milosavljević
Foto: privatna arhiva