Одлазак у Јапан на мастер студије архитектуре о трошку Владе земље излазећег Сунца, за двадесетчетворогодишњу Марију Петровић из Сремских Карловаца представља остварење сна. Будући да је својевремено размишљала да студира јапански језик, а онда се неочекивано, прочитавши дефиницију архитектуре као највећег вида примењене уметности, споја естетике и инжењерства – свега онога за чим је трагала, ипак определила за архитектуру, могло би се рећи да је мастер студијама у тој далекоисточној земљи коначно спојила две своје велике љубави.