Из Архива града: Уличне банде голобрадих младића

Ипак, још по завршетку Другог светског рата на новосадским улицама појавиле су се локалне банде, које су се у многим стварима разликовале од данашњих голобрадих младића који се не либе ничега и имају проблема са законом и полицијом. То су биле групе младих који су бранили интересе краја који је био„под њиховом контролом“, али су и чували девојке од удварача из другог дела града. Равнали су рачуне углавном на неутралоном терену, па су се после Другог светског рата банде из Подбаре и са Телепа сукобљавале, обично око девојака на корзоу, а знало се за „опасне момке“ и на Лиману, Грбавици, Детелинари...

Како објашњава директор Историјског архива Града Петар Ђурђев током прве две деценије након окончања Другог светског рата, постојало је више делинквентних група које су окупљале младиће из одређених крајева града и свака је имала своје име, територију, хијерархију и правила. - Једна од најпознатијих и најозлоглашенијих новосадских банди тог доба била је „Црна легија“ с Телепа – каже Ђурђев, додајући да су њени припадници били активни до средине 60-их година прошлог века и да су, осим Телепа, под својом контролом држали и Адамовићево насеље и део Грбавице. – У том делу града су углавном живели Мађари, па је национална компонента давала специфичност овој групи. Њени чланови су потицали из сиромашних породица и имали су основно или средње образовање, упечатљиво су се одевали пошто су носили црне кошуље (неки су их и звали „црнокошуљаши“) и панталоне, а касније су свој изглед употпунили црним кожним јакнама и фармеркама „рифле“, возећи бицикле са равним корманом. Нису се бавили криминалом, већ су бранили улазак на своју територију, од кафане „Марош“, па према Телепу и онемогућавали момцима из других крајева града долазак на игранке у „Партизан“, „Еђшег“ и „Рузмарински“. Велики медијски публицитет добили су након инцидента после игранке 1954. године, када је вођа банде напао и повредио двојицу полицајаца.

Банда „Жути лептир“ основана је почетком 1950-их година, назив је добила по имену првог криминалистичког филма који је емитован у новосадским биоскопима након Другог светског рата, а формирана је како би се супротставила „Црној легији“. Скупљали су се повремено, углавном како би штитили момке, који су имали девојке на Телепу, од Црне легије. Састајалиште им је било у ресторану „Загреб“ (данас „Атина“), или у посластичарници „Горица“, као и испод копривића, преко пута хотела „Путник“.

- Младе деликвенте повезивали су заједнички ставови и интересовања, па су тако „Лептири“ тренирали бокс у БК „Војводина“ на Тргу царице Милице, а неки од њих имали су на десној руци истетовирана почетна слова назива банде – објашњава Ђурђев. – Њихова територија обухватала је централне делове града: Стари Град, Роткварију и Сајмиште, а причало се да су касније зашли чак до Петроварадина. Занимљиво је да су њени чланови често били гимназијалци и студенати, који су потицали из угледнијих породица. Банда је доживела и медијску популарност приликом масовног хапшења њених чланова 1957. године, када је објављено да су 23 новосадска младића изазивала туче и починила 26 крађа.

На супротном делу града Детелинари, читавом појасу ка Авијатичарском насељу и на Сајлову главну реч су водили младићи окупљени у банду „Дивљи запад“.

- Тренирали су бокс у локалном детелинарском бокс клубу и припадали су типичној радничкој класи тога доба – каже Ђурђев. – Били су познати по насилничким инцидентима, а најпознатији случај је био из 1954. године, када је испред кафане „Мексико“ на Детелинари избила масовна туча у којој је морала да интервенише чак и милиција на коњима, наоружана шмајсерима.

Догађај који је сигурно остао урезан у сећање старијих Новосађана, који и данас умеју да спомену ту причу, када се присећају младалачног доба и „неких срећнијих времена“ је случај Димитрија Гавре Гавриловића и убиства два милицинера. Иако су и раније убијани милиционери, било је несхватљиво да се то могло догодити у Новом Саду који је важио за миран град у ком је свако сваког познавао и без страха шетао улицама у било ком кварту. Причало се да је чак и Јосип Броз Тито лично звао и тражио од шефова милиције да хитно нађу починиоце и да га редовно обавештавају о случају.

- Тог 15. јуна 1977. године читав Нови Сад је био блокиран и под опсадом милиције, а надзирани су и гранични прелази, аеродроми и железничке станице у читавој Југославији. Вест је објављена истог дана у вечерњим издањима новинама и гласила је: “јутрос око 2.50 минута иза поноћи убијени су милиционери међуопштинског СУП-а Нови Сад, Ћетко Мијатовић и Душан Поповић када су покушали да ухапсе извршиоца провалне крађе у Улици Новосадског сајма, поред трафике, испред зграде кућног броја 58-60“ – каже Ђурђев. - Извршиоци су били Димитрије Гавра Гавриловић (32) и Павле Паја Савин (25) који су из трефике хтели да украду три yaka јефтине робе, користећи воки-токи, по чему су били познати. Када је милицајац Ћетко Мијатовић покушао да отвори врата трафике Гавра их је ногом развалио и побегао у правцу Успенског гробља, где се саплео, па су га милиционери успели сустићи. Покушали су га савладати али је Гавра, како би се одбранио, испалио хитце у милиционере и усмртио их. Обављено је готово 10.000 информативних разговора, израђено 15.000 фотографија и испитани су бројни осумњичени. Гавра је тек средином септембра 1977. године ухапшен пошто је милиција у његовој радионици, у Алмашкој 3, нашла доказе који су га повезивали са случајем.

За убиство милиционера Гавра је осуђен на смртну казну 20. априла 1979. године (стрељан у близини каменолома у Раковцу), а Паја на 15 година робије, док су остали помагачи из његове банде добили између четири и 15 година.

С. Ковач