ИЗ АРХИВА ГРАДА: На корзо у шетњу и кибицовање
У првој половини 19. века, шетале су се даме и господа, махом одрасли Новосађани Алмашким крајем, одлазили у велики Владичански врт у Кисачкој улици, на крају вароши, као и на градску променаду на обали Дунава, док је у другој половини 19. века главно шеталиште било у Дунавском парку, где се на старом великом језеру лети пловило чамцима, а зими клизало.
Како каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев тридесетих година прошлог века омиљено шеталиште старијих Новосађана било је на левој страни главног трга и Улице краља Александра до Јерменске цркве, прекопута данашње поште. Корзо за ђаке, студенте и трговачко- занатлијску омладину био је сваке вечери с друге стране те улице, код Градске куће, поред Клајнове палате до Париског магазина. Двадесетих и тридесетих година прошлог века, изградњом Булевара краљице Марије (данас Булевар Михајла Пупина) и Улице Модене, као и градњом Бановине и околних велелепних здања, корзо се преселио ту локацију.
- До средине шездесетих година прошлог века шетало се на популарној „Штрафти“ се у Улици Модене, код робне куће “Узор”. Предвече су се окупљали средњошколци, а увече старији – каже Ђурђев. - Нажалост 1961. годину многи памте по немилом и несвакидашњем догађају - убиству на корзу. Те вечери, 8. фебруара, око 19.30 сати, испред робне куће „Узор“, Радивој Кнежевић, 25-годишњи студент Филозофског факултета у Новом Саду убио је хицем из револвера 20-годишњег Радивоја Раду Бранкова, аутолакирера. Као и увек новинари листа “Дневник” муњевито су сазнали за немили догађај и већ сутрадан написали кратак чланка, који се чува у Историјском архиву града. Убиство се догодило у време када се неколико стотина младића и девојака туда шетало. Хици су испаљени из италијанске берете, а високи младић, у сивом мантилу, отрчао је према Катедрали. Расплет, као и читав догађај, био је необичан. Месец дана касније, колико је трајала истрага, Окружно јавно тужилаштво је дошло до закључка да је Радивој Кнежевић убио свог имењака у нужној самоодбрани.
У лето 1967. године корзо је спонтано и тихо напуштен, односно „преселио“ се на Булевар маршала Тита (данас Булевар Михајла Пупина) и добио надимак “Штрафта”.
- Шетало се од Дома новосадске трговачке омладине до Дунавског парка, прекопута Бановине, испред познате посластичарнице “Цариград”, где су се махом окупљали спортисти – објашњава Ђурђев. - Девојке су се шетале у круг, а младићи су стајали с обе стране улице и кибицовали. Познаства су се склапала, а нове љубави рађале до 20.30 сати, пошто су млади у то време већ увелико договарали где ће те вечери изаћи: да ли до хотела “Парк”, на Тврђаву, у локалну кафану, дом ЈНА, на Рибарско острво или можда на игранку на “Машинцу”.
Корзо је увек имао важну улогу у друштвеном животу младих: током шетњи су се упознавали, заљубљивали се, окупљали, дружили али времена су се мењала и он је полако изгубио своју улогу у животима младих, који су све чешће излазили по дискотекама и клубовима. Корзо, какав је некад био више не постоји, али млади и данас имају омиљена места за дружење и кибицовање девојака, некада је то било у Католичкој порти, а данас на Кеју, тачно прекопута Тврђаве.
С. Ковач
