Путопис из Јерусалима: Превише историје за један град

Али кад дођете у Јерусалим, схватите и да је то озбиљан велеград са савременим путевима, Калатравиним мостом, модерним трамвајима и свим другим чудима савременог света. Чудан град на месту где је небо близу и одакле се, у пустињи, најлакше размишља о вечности. Управо је зато, вероватно, пустиња и „најпродуктивније место“ за религијску мисао одвајкада. Има старијих градова, оних са дужом уметничком или војном традицијом и импресивнијим здањима, али је недвојбено Јерусалим најмагичнији на планети. Мада име на хебрејском Јерушалајим значи „град мира“, увек је био осуђен да живи потпуно супротно томе: трвења око њега трају и данас, око изградње јеврејских насеља и евентуалне поделе на арапски и јеврејски део, арапску и јеврејску државу. Но, то не умањује лепоту и узбудљивост 5000 година предивних слојева историје који се преплићу.

Од јеврејског Храма остаје само западни зид. Зато је он је данас, због трагичне историје Јевреја и самог здања, познат као Зид плача. Испред се свакодневно моле верници разних јудаистичких деноминација, али су као једна од ортодокснијих, најсликовитији хасиди, некад бројни на истоку Европе, познати по дугим зулуфима, брадама, црним капутима и шеширима. Мушкарци се, покривене главе или са капицом званом кипа, моле на једном крају зида високог осам метара, а жене на другом са марамама на главама.

Данас је најпопуларнија врста молитве уписивање жеља на комадиће папира у гурање у пукотине зида, а могуће је послати и писмо са адресом „Господ Бог, Зид Плача, Јерусалим, Израел“, које поштари уредно угурају у зид! После извесног времена папирићи и писма се носе на Гробље жеља. Као што су све муслиманске богомоље окренуте према Меки, тако су олтари свих синагоге света и молитвених места дизани у правцу Зиду плача. Ставили смо кипе на главу, причврстили их шналама (да не спадну са главе, јер носе се на самом темену) и убацили своје жеље, личне и за цео свет. Успут нас многи Јевреји питају хоћемо ли код њих кући на шабатни ручак, јер је субота.

Стари Јерусалим подељен је у четири кварта: муслимански, јеврејски, хришћански и јерменски. Муслимански је најнасељенији и најживописнији, а протеже се од Лављих до Врата Дамаска. Пун је живописних сукова и уличица, где је могуће трговати и уживати у Оријенту. Хришћански кварт се протеже од Нових до Врата Јафе, у њему је и црква Светог гроба, док су у најмањем Јерменском светиње монофизитске јерменске цркве, која тврдоглаво опстаје као независна у окружењу других хришћана и других вера.

Данашња џамија, позната као Храм на стени, изграђена је 692. кад су муслимани у силовитом налету преузели Сирију од Византије и исламизовали цео Блиски исток. У њеном срцу је Камен оснивања, велика стена у темељу грађевине, која се у јеврејском поимању сматра Пупком света. Муслимани, пак, верују да су на Камену трагови копита Мухамедовог крилатог коња Бурак, који је имао лице жене и тело пауна, а на њему се Пророк уздигао у Небо, равно у Džеnnеt, тј. Рај, после Ноћног путовања из Меке. На жалост, после Друге Интифаде, данас овде могу ући само муслимани. Њихов кварт се одмах примети по гужви, мирисима зачина, укусима и нешто насртљивијим трговцима спремнијим на цењкање. Пекаре су на сваком ћошку, жене у марамама и све је много „оријенталнији Оријент“ од оног у хришћанској четврти.

А најскривенији и најмистичнији део града је, онај хришћански. У Јерусалиму је убијен и одатле васрксао Исус Назарећанин, по хришћанима, син Божји. Пре него што је страдао на брду Голгота, прошао је градом Путем бола, познат и као Пут суза или на латинском Виа Долороса. Данас је то упечатљива улица, по којој је Исус носио свој крст и на њој је 14 јасно обележених места, где су се десили неки важни догађаји: где је поклекао, пао, на коме су упућиване речи... Сматра се да је девет крижних путева „доказано“ Јеванђељем, док је пет можда дело каснијих твораца приче. Најсветије место је Црква светог гроба на Голгота, где је Исус разапет. Ту се налазила и пећина у коју је положен након што је испустио душу на Велики Петак и одатле устао на Ускрс. Иначе, простор деле грчка, коптска, грузијска, јерменска, римокатоличка, сиријска и етиопска црква, а на гроб могу ући једновремено свега три ходочасника и свако остати само три минута, због великог броја ходочасника. Довољно за медитацију, сматра се. Међутим, руски православни и латиноаметички католички верници су најупорнији у молитвама и стварају највећу гужву.

Место где је Исус подучавао своје ученике можда је и најспокојније и најлепше у Јерусалиму: Маслинова гора. Овде је Христ после васкрсења обавио и последњи чин на земљи: узнео се у небо. Данас се на овом зеленом брду са 500 стабала маслине, уздиже руски Манастир вазнесења из 1874. Ту је и Гетсимански врт, где је Христ ухапшен и наравно, све је то на „два корака“ једно од другог: на сваком углу је нешто свето, библијско и потпуно невероватно да је све толико згуснуто. Преко пута су Лавља Врата, кроз која Јевреји кажу да ће проћи Месија, хришћани исто, само што је то Христ, а муслимани кажу: е неће, јер нема пророка после Мухамеда, па ћемо ми фино зазидати Лавља врата. Хришћани и Јевреји се на то грохотом насмеју, јер кажу, Месија, може да сруши зид једним потезом руке. Само кад дође.

Александар Игњатовић