Putopis iz Jerusalima: Previše istorije za jedan grad
Najsvetiji grad na svetu, toliko je svet za sve tri najveće monoteističke religije da je vekovima simbol razdora. Prestonica Izraela je Jerusalim, ali, naravno, i Palestina želi da bar deo grad bude i njena prestonica i eto problema.
Ali kad dođete u Jerusalim, shvatite i da je to ozbiljan velegrad sa savremenim putevima, Kalatravinim mostom, modernim tramvajima i svim drugim čudima savremenog sveta. Čudan grad na mestu gde je nebo blizu i odakle se, u pustinji, najlakše razmišlja o večnosti. Upravo je zato, verovatno, pustinja i „najproduktivnije mesto“ za religijsku misao odvajkada. Ima starijih gradova, onih sa dužom umetničkom ili vojnom tradicijom i impresivnijim zdanjima, ali je nedvojbeno Jerusalim najmagičniji na planeti. Mada ime na hebrejskom Jerušalajim znači „grad mira“, uvek je bio osuđen da živi potpuno suprotno tome: trvenja oko njega traju i danas, oko izgradnje jevrejskih naselja i eventualne podele na arapski i jevrejski deo, arapsku i jevrejsku državu. No, to ne umanjuje lepotu i uzbudljivost 5000 godina predivnih slojeva istorije koji se prepliću.
Od jevrejskog Hrama ostaje samo zapadni zid. Zato je on je danas, zbog tragične istorije Jevreja i samog zdanja, poznat kao Zid plača. Ispred se svakodnevno mole vernici raznih judaističkih denominacija, ali su kao jedna od ortodoksnijih, najslikovitiji hasidi, nekad brojni na istoku Evrope, poznati po dugim zulufima, bradama, crnim kaputima i šeširima. Muškarci se, pokrivene glave ili sa kapicom zvanom kipa, mole na jednom kraju zida visokog osam metara, a žene na drugom sa maramama na glavama.
Danas je najpopularnija vrsta molitve upisivanje želja na komadiće papira u guranje u pukotine zida, a moguće je poslati i pismo sa adresom „Gospod Bog, Zid Plača, Jerusalim, Izrael“, koje poštari uredno uguraju u zid! Posle izvesnog vremena papirići i pisma se nose na Groblje želja. Kao što su sve muslimanske bogomolje okrenute prema Meki, tako su oltari svih sinagoge sveta i molitvenih mesta dizani u pravcu Zidu plača. Stavili smo kipe na glavu, pričvrstili ih šnalama (da ne spadnu sa glave, jer nose se na samom temenu) i ubacili svoje želje, lične i za ceo svet. Usput nas mnogi Jevreji pitaju hoćemo li kod njih kući na šabatni ručak, jer je subota.
Stari Jerusalim podeljen je u četiri kvarta: muslimanski, jevrejski, hrišćanski i jermenski. Muslimanski je najnaseljeniji i najživopisniji, a proteže se od Lavljih do Vrata Damaska. Pun je živopisnih sukova i uličica, gde je moguće trgovati i uživati u Orijentu. Hrišćanski kvart se proteže od Novih do Vrata Jafe, u njemu je i crkva Svetog groba, dok su u najmanjem Jermenskom svetinje monofizitske jermenske crkve, koja tvrdoglavo opstaje kao nezavisna u okruženju drugih hrišćana i drugih vera.
Današnja džamija, poznata kao Hram na steni, izgrađena je 692. kad su muslimani u silovitom naletu preuzeli Siriju od Vizantije i islamizovali ceo Bliski istok. U njenom srcu je Kamen osnivanja, velika stena u temelju građevine, koja se u jevrejskom poimanju smatra Pupkom sveta. Muslimani, pak, veruju da su na Kamenu tragovi kopita Muhamedovog krilatog konja Burak, koji je imao lice žene i telo pauna, a na njemu se Prorok uzdigao u Nebo, ravno u Džennet, tj. Raj, posle Noćnog putovanja iz Meke. Na žalost, posle Druge Intifade, danas ovde mogu ući samo muslimani. Njihov kvart se odmah primeti po gužvi, mirisima začina, ukusima i nešto nasrtljivijim trgovcima spremnijim na cenjkanje. Pekare su na svakom ćošku, žene u maramama i sve je mnogo „orijentalniji Orijent“ od onog u hrišćanskoj četvrti.
A najskriveniji i najmističniji deo grada je, onaj hrišćanski. U Jerusalimu je ubijen i odatle vasrksao Isus Nazarećanin, po hrišćanima, sin Božji. Pre nego što je stradao na brdu Golgota, prošao je gradom Putem bola, poznat i kao Put suza ili na latinskom Via Dolorosa. Danas je to upečatljiva ulica, po kojoj je Isus nosio svoj krst i na njoj je 14 jasno obeleženih mesta, gde su se desili neki važni događaji: gde je poklekao, pao, na kome su upućivane reči... Smatra se da je devet križnih puteva „dokazano“ Jevanđeljem, dok je pet možda delo kasnijih tvoraca priče. Najsvetije mesto je Crkva svetog groba na Golgota, gde je Isus razapet. Tu se nalazila i pećina u koju je položen nakon što je ispustio dušu na Veliki Petak i odatle ustao na Uskrs. Inače, prostor dele grčka, koptska, gruzijska, jermenska, rimokatolička, sirijska i etiopska crkva, a na grob mogu ući jednovremeno svega tri hodočasnika i svako ostati samo tri minuta, zbog velikog broja hodočasnika. Dovoljno za meditaciju, smatra se. Međutim, ruski pravoslavni i latinoametički katolički vernici su najuporniji u molitvama i stvaraju najveću gužvu.
Mesto gde je Isus podučavao svoje učenike možda je i najspokojnije i najlepše u Jerusalimu: Maslinova gora. Ovde je Hrist posle vaskrsenja obavio i poslednji čin na zemlji: uzneo se u nebo. Danas se na ovom zelenom brdu sa 500 stabala masline, uzdiže ruski Manastir vaznesenja iz 1874. Tu je i Getsimanski vrt, gde je Hrist uhapšen i naravno, sve je to na „dva koraka“ jedno od drugog: na svakom uglu je nešto sveto, biblijsko i potpuno neverovatno da je sve toliko zgusnuto. Preko puta su Lavlja Vrata, kroz koja Jevreji kažu da će proći Mesija, hrišćani isto, samo što je to Hrist, a muslimani kažu: e neće, jer nema proroka posle Muhameda, pa ćemo mi fino zazidati Lavlja vrata. Hrišćani i Jevreji se na to grohotom nasmeju, jer kažu, Mesija, može da sruši zid jednim potezom ruke. Samo kad dođe.
Aleksandar Ignjatović