Твоја реч, Лена Хрвојевић (16): Свирање гитаре ми је једна од омиљених активности

Али, варате се, јер Новосађанка Лена Хрвојевић (16) не само да их слуша, већ и свира њихове песме на гитари! И није само по томе наша овонедељна саговорница посебна... Наиме, овој ученици другог разреда природно-математичког смера у Гимназији „Јован Јовановић Змај”, иако воли биологију и жели њоме да се бави, музика и гитара су далеко дражи и више види себе у тој бранши. Премда многи њени вршњаци само знају да свира и пева, Лена је и млада кантауторка, која пише песме и компонује индие музику.

Прошле године је са својом композицијом освојила прво место на фестивалу „Фамус Сивац”, ове године треће, а наступала је и на суботичком Фестивалу „Љубави и вина”. Три године иде на часове гитаре код Бранислава Смука, гитаристе панк-рок бенда „Збогом Брус Ли”, који је уједно и препознао њен таленат, па кад је Лену представио на свом фејсбук профилу, искористио је прилику и да потенцијално најави њен први соло албум.

Међутим, иако јој је љубав према гитари некако урођена, Лена има помало необичан „улет” у свет музике...

- Од малена, буквално од малих ногу волим гитару, од четврте-пете године и прво сам ишла у забавиште у Музичкој школи „Исидор Бајић”, када сам уписала хармонику - присећа се Лена.

Али је хармоника била вееелика...

- Огромна! А ја мала... Онда сам ту ишла три године и нисам уживала, па сам се исписала. Тако сам кренула да свирам гитару. Прво у школици, па са Браниславом.

Шта је то што што те је привукло баш гитари?

- Не знам, одувек сам желела гитару, само сам некако несретним околностима доспела на хармонику. Имала сам чак и малу црвену гитару и од малена сам њу волела и желела то да свирам, никад није било приче о другим инструментима.

Како се осећаш кад је свираш?

- Супер. Волим је јако, доста ме испуњава. То ми је једна од омиљених ствари које радим.

Колико се дневно посветиш гитари?

- Зависи, имам доста да учим, искрено, а нисам најорганизованија особа. Како кад, знам некад да један дан свирам дуже, а некад не свирам уопште.

И шта најрадије свираш?

- Паааа... Не знам, волим „Битлсе” и „Квин”, па и „Стонсе”, али они су за свирање мало компликованији. Мада, знам да свирам и домаће, као што су „Парни ваљак”, „Прљаво казалиште”... То ми је лаганије.

Откуд то да слушаш бендове које си прво споменула?

- Родитељи су ту имали највише утицаја. И тетка! Од малена су ми их пуштали, па су ме и заинтересовали. Тако сам почела да их слушам.

А у твом окружењу, каква је ситуација с вршњацима?

- Слабо јако...

Како се уклапаш?

- Добро се ја уклапам, могу са свима да комуницирам, али што се тиче музике, баш мало људи слуша то што ја слушам.

У односу на то шта млади данас слушају, како доживљаваш своју генерацију?

- Није баш добро, рекла бих. Тренутна музика, барем српска и балканска коју слушају, стварно је ужасавајућа, искрено. Увек кад се нађемо да се дружимо, слуша се та музика, нема поговора. Већина то слуша и на почетку сам се буквално јежила, није ми било добро, а сад већ лагано могу да поднесем...

Видела сам и да компонујеш... Кад си почела?

- Јесте. Кад сам била мања, писала сам песмице за рецитовање. А пре годину и по - две, почела сам да пишем песме и музику.

Шта те је покренуло?

- Више је било из форе да видим како би то испало да ја напишем песму, а касније је то постао начин да изразим своје емоције, што ми је доста интересантно.

У питању је инди музика...

- Да, јесте, лаганије нешто, тако ју је Бранислав дефинисао. Не могу још да пишем рок песме, можда касније.

Колико имаш композиција досад?

- Имам сигурно десетак написаних. Неке су боље, наравно, али све укупно око десет. Истог су жанра. Не знам да дефинишем о чему певам, зависи како се осећам у датом моменту, али најчешће пишем кад сам тужна, зато су и лаганије. Имам више потребу да изразим те емоције, него срећу.

Јесу ли у питању љубавне песме или...?

- Па, можемо рећи да су животне, о пријатељству, нису љубавне...

Да ли себе једног дана видиш више у свету музике или у свету биологије?

- Ако ћемо искрено, у свету музике, то ми је одувек била жеља. А биологија је више као сигурица, да ипак имам „нешто”, али искрено, више бих волела да се бавим музиком.

Колико је озбиљна прича у вези са соло албумом? Јеси ли размишљала како ће се звати?

- Ух, то ми је јако тешко, тешко ми је да уопште дајем називе песмама. Уопште ми није лагано јер желим да буде добар, да није чест назив, али нисам о томе размишљала. Мало је нереално да сад имам соло албум, али капирам да, кад кренемо да радимо, постаће ми нормално.

Хоћеш ли имати неко уметничко име или...?

- Требало би, и о томе сам исто размишљала, али ни то ми није лагано да смислим.

Па је ту и лого, па омот, ијао шта те све чека!

- Воу! Има, има, свега...

Једног дана и бенд...

- Е, то ће ићи већ мало теже, искрено. Немам с ким, нема музичара око мене, мислим, не познајем много вршњака који свирају. Али, да, ако нађем екипу, што да не?!