Нинине мустре: Крај и почетак

Страх је кажу, одличан слуга, али је катастрофалан господар, а ми се управо налазимо у времену у којем нашим животима господари страх: страх да ћемо се разболети, да нећемо имати, да нисмо довољно добри, да је неко у нечему бољи, да ћемо настрадати, да ћемо се осрамотити... могло би се набрајати до сутра. Али страх од смрти надјачава све наше животне активности, често нас паралишући, па ни не живимо и много пре него што умремо.

Свакога дана ја доживим, као и сви други људи, безброј умирања. Умиру неке идеје које сам некада гајила, као што је рецимо идеја да сваки човек заслужује моју пажњу, да свакоме треба пружити шансу, без обзира на упозорења да то није тако, а која добијам од своје интуиције. Схватам да се ту ради само о процесима кроз које морам да прођем. Већи део живота, то ме је уверење коштало мира и питала сам се зашто ми се често догађа да ме неки људи непријатно изненаде, а заправо је то само део процеса сазревања у којем учим да верујем својој интуицији и лепо ми сигне нежељени резултат сваки пут када је не послушам. А зашто се то тако дуго  често понављало је само део тог истог процеса. Своја нерасположења која су била последица разних „разочарења“ у људе сам хтела не хтела, брижљиво сакупљала и гајила у својој подсвести, у оном делу свог бића који је за мене невидиљив, а који упркос томе постоји. У том делу које зовем својим енергетским бићем, скупљали су се записи разочарења у облику енергија и остајали да вибриају у мом бићу, одржавајући константним осећај страха да ћу се из неког разлога опет разочарати. Они су својом вибрацијом, природно, по законима резонанције, привлачили сличне вибрације у мој живот, па би се онда након сваког тог разочарења још мало допуниле, ојачале и још снажније у мени вибрирале. Све што постоји има тенденцију да се развија и расте, па тако  та моја енергија разочарења коју сам тако дуго, додуше несвесно гајила. И тако у круг.

Није лако преокренути тај процес. Потребно је прво прихватити сопствену одговорност за све те процесе кроз које пролазим, а то је било готово немогуће све док нисам схватила да одговорност није аутоматски и кривица. Ти се процеси дешавају природно, како бих ја као људско биће напредовала, како бих своје страхове превазилазила и јачала. Проширењем свесности о тим процесима и тај „облачић“ разочарења који сам брижљиво неговала додајући му свакодневно нове дозе „пуњења“ страхом, почео је да слаби, да губи моћ све слабије вибрирајући и све мање привлачећи себи сличних вибрација у мој живот. Део мене умире, да бих живела квалитетније. Чека ме још много таквих умирања, како бих живела радосније, јер поверење и љубав према животу надјачавају страх од умирања.

Нина Мариновић Армбрустер