Ninine mustre: Kraj i početak

Strah je kažu, odličan sluga, ali je katastrofalan gospodar, a mi se upravo nalazimo u vremenu u kojem našim životima gospodari strah: strah da ćemo se razboleti, da nećemo imati, da nismo dovoljno dobri, da je neko u nečemu bolji, da ćemo nastradati, da ćemo se osramotiti... moglo bi se nabrajati do sutra. Ali strah od smrti nadjačava sve naše životne aktivnosti, često nas parališući, pa ni ne živimo i mnogo pre nego što umremo.

Svakoga dana ja doživim, kao i svi drugi ljudi, bezbroj umiranja. Umiru neke ideje koje sam nekada gajila, kao što je recimo ideja da svaki čovek zaslužuje moju pažnju, da svakome treba pružiti šansu, bez obzira na upozorenja da to nije tako, a koja dobijam od svoje intuicije. Shvatam da se tu radi samo o procesima kroz koje moram da prođem. Veći deo života, to me je uverenje koštalo mira i pitala sam se zašto mi se često događa da me neki ljudi neprijatno iznenade, a zapravo je to samo deo procesa sazrevanja u kojem učim da verujem svojoj intuiciji i lepo mi signe neželjeni rezultat svaki put kada je ne poslušam. A zašto se to tako dugo  često ponavljalo je samo deo tog istog procesa. Svoja neraspoloženja koja su bila posledica raznih „razočarenja“ u ljude sam htela ne htela, brižljivo sakupljala i gajila u svojoj podsvesti, u onom delu svog bića koji je za mene nevidiljiv, a koji uprkos tome postoji. U tom delu koje zovem svojim energetskim bićem, skupljali su se zapisi razočarenja u obliku energija i ostajali da vibriaju u mom biću, održavajući konstantnim osećaj straha da ću se iz nekog razloga opet razočarati. Oni su svojom vibracijom, prirodno, po zakonima rezonancije, privlačili slične vibracije u moj život, pa bi se onda nakon svakog tog razočarenja još malo dopunile, ojačale i još snažnije u meni vibrirale. Sve što postoji ima tendenciju da se razvija i raste, pa tako  ta moja energija razočarenja koju sam tako dugo, doduše nesvesno gajila. I tako u krug.

Nije lako preokrenuti taj proces. Potrebno je prvo prihvatiti sopstvenu odgovornost za sve te procese kroz koje prolazim, a to je bilo gotovo nemoguće sve dok nisam shvatila da odgovornost nije automatski i krivica. Ti se procesi dešavaju prirodno, kako bih ja kao ljudsko biće napredovala, kako bih svoje strahove prevazilazila i jačala. Proširenjem svesnosti o tim procesima i taj „oblačić“ razočarenja koji sam brižljivo negovala dodajući mu svakodnevno nove doze „punjenja“ strahom, počeo je da slabi, da gubi moć sve slabije vibrirajući i sve manje privlačeći sebi sličnih vibracija u moj život. Deo mene umire, da bih živela kvalitetnije. Čeka me još mnogo takvih umiranja, kako bih živela radosnije, jer poverenje i ljubav prema životu nadjačavaju strah od umiranja.

Nina Marinović Armbruster