РЕЗОН Двоструко користољубље бојкот опозиције

Избори ће бити по моделу који одговара опозицији. Све им је дозвољено. Дупли потписи. Паре без подршке. Мандати без гласова. Корист од Споразума имаће чак и бојкот опозиција окупљена око Ђиласа који сматрају да су фер само они избори који њима гарантују долазак на власт. Корист од овако формулисаних изборних услова неспорна је за целу опозицију, чак и под условом да није у питању Ђиласова двострука игра, већ план да се паразитира на резултатима преговарача. Уколико СНС победи према правилима опозиције, доказаће да су све оптужбе о нефер изборима биле само изговор и алиби опозиционих лидера за властиту политичку неспособност.

Споразум о изборним условима и захтеви који су у њему изнети обелоданили су да се у опозицији налазе сви који не знају шта би друго радили и који политику виде као синекуру. Као државни пос‘о. Без дужности. Без обавеза.

Грађани који не гласају за њих, око 60 одсто Срба, логично се питају. Шта вас кандидује да водите земљу? Нико од вас није умео да води ни своју странку. Док сте били власт доказали сте да вам државнички послови нису јача страна.

Бирачи у њиховој критици власти не виде аргументе већ ресантиман. Завист која ствара афинитет ка насиљу. Такав начин бављења политиком представља нови тотемизам на српски начин. Лагодан живот без труда. На комбинацију. На монопол.

Сад, међу опозиционим лидерима има и оних који неаргументовано верују да су се обогатили јер имају суперматематички мозак. Такви треба да објасне како је снага тог мозга била директно сразмерна снази функције на власти коју је обављао власник тог мозга. То је еклатантан пример да политички монопол обезбеђује финансијски ексклузивитет. А да самопорицање и неоправдани нарцизам лош живот других виде као средство и потврду властитог успеха.

Да би сакрила очигледне чињенице које јој не иду у прилог опозиција своју кампању заснива на апсолутној негацији. На уверењу да порицање има снагу и моћ да апсорбује, да сакрије и елиминише сваки позитиван ефекат политичких такмаца. Зато плаше људе грозотама које ће им се десити уколико не изаберу њих. Односно ако опет гласају за власт.

Протести против Рио Тинта, против Линглонга, Зиђина, мостова, брзих пруга, страних инвестиција, вакцина, имају тајни мотив. Они све успехе власти циљано демонизују, табуизирају и заодевају маском корупције, небриге, болести и знаком смрти. Опозиција је свесна да су инвестиције најјачи аргумент власти, и зато настоји да их оцрни, надајући се да ће грађани поверовати у њихове црномагијске ритуале. Међутим, последња истраживања показују да више од 60 одсто грађана сматра другачије и верује да се политичка филозофија опозиције гуши у ресантиману који њихова упорна настојања да спрече било какав развој земље проглашава демократском мисијом.

У сенци опозиционих јадиковки и додола отпеваних међународном фактору, остали су кључни детаљи Споразума о изборним условима.

Пошто је постала свесна очигледности да кроз изборни процес никако не може да се дочепа власти, опозиција је смислила начин како да заобилазним путем дође до новца из buyеta. Њихов план је у својој основи крајње једноставан, али му се не може оспорити велика доза препредености. Опозиција ни реч не би рекла о изборним правилима, бирачким одборима, изборној комисији, РЕМ-у, медијима и јавним сервисима да им је услишен захтев да се на једнаке части раскрчми buyеtski новац предвиђен за финансирање изборних и постизборних активности политичких партија. Суштински, опозиција је тражила да се паре дају свакој странци која се кандидује, без обзира на њен утицај у бирачком телу, и чињеницу да вероватно неће добити довољан број гласова да пређе ценузс од три одсто.

На прошлогодишњим парламентарним изборима гласало је 3.221.908 грађана. На председничке изборе, на којима је Вучић освојио дупло више гласова него сви остали кандидати заједно, изашло је 3.655.365 бирача. Значи да је за улазак у Скупштину Србије потребно око 100 хиљада гласова.

Опозиција предлаже да се без обзира на број гласова равномерно распореди око 745 милиона динара, колико се отприлике издваја из buyеta за финансирање политичких партија. За квалификацију би, сматрају, било довољно учешће на изборима и један глас подршке. Рачуница каже следеће. Ако на изборима учествује 20 странака, свака од њих, према плану бојкот, али и остале опозиције добила би око 300 хиљада евра, односно око 37.270.000 динара. Тим парама располагали би само шефови странака, али не за ширење политичких идеја. И ту је, у тих 300 хиљада евра за један глас, цела прича. Све остало су маскараде. Изговор за бираче.

Бојкот опозиција о политици размишља као о бизнису. Њих велики планови и идеали не дотичу. Све је чиста какулација. Они желе да то успоставе као стално решење, као доживотну синекуру.

Они размишљају овако. СНС је према свим истраживањима сигуран и убедљив победник парламентарних избора. С озбиром да смо на терен ишли ређе него на летовање, до пара не можемо доћи одличним резултатом и освајањем власти. Нити можемо доћи до 30 одсто гласова па као утицајна опозиција дрмати јавним мњењем. Јасно је да ћемо једва добацити до цензуса, а многи од нас ни толико. Такође је очигледно да Европска унија и Америка немају у плану да изборе пониште и насилно нас поставе на власт. Дакле, имамо само једну солуцију. Само једну могућност. И играћемо на њу. Претићемо бојкотом и уличним немирима и сукобима, а на преговорима ћемо тражити право да добијамо buyеtskе паре без обзира на изборни резултат. И то би био идеалан исход за нас у овом тренутку. Не бисмо имали никакву одговорност ни за једно од кључних питања за Србију. Будући да смо обезбедили паре за функционисање странке могли бисмо у миру да чекамо неке друге политичке околности. Може их бити више, али је најбоље да СНС ослаби сам од себе тако што ће га грамзиви појединци уз помоћ странаца подрити изнутра. Тада ће постати могуће да странци поверују да и ми имамо снагу за иоле респектабилнији изборни резлтат. Дотле треба да из удобне сигурност изнуђених државних пара, критикујемо све што Србији може помоћи да живи боље.

Међутим, снага политичке странке није у реклами већ у организацији. У броју чланова. И зато СНС побеђује. Њих има више од 750.000. Дакле, само у чланству СНС има 25 одсто гласова. Са члановима породице и пријатељима СНС увек може имати више од 50 одсто гласова на изборима. СНС потврђује правило да је изборни резултат производ рада а не срећног случаја. Излазак на изборе није лутрија, већ дугорочан процес који се на дан гласања валоризује гласовима бирача.

Навешћу само два примера одговорне и рационалне политике. Оба су из Новог Сада. Медији су објавили да ће на иницијативу градоначелника Милоша Вучевића, потпреседника СНС-а, СПЕНС бити реконструисан, модернизован и ребрендиран. То значи да ће Спенс из нефункционалне стаклене баште, у којој успевају само губици, бити претворен у модеран објекат који ће доносити добит. И уместо суморног, понудити врхунски амбијент грађанима.

Спенс може бити много тога. Само не обичан тржни центар. Ту битку је изгубио давно, када су Бора Новаковић и Демократска странка продали плац за градњу Меркатора, не учинивши ништа да Спенс оствари преимућство и спречи губитак клијентеле.

Претварањем Спенса у модеран објекат били би унапређени такмичарски спорт и тренажни процес, а рекреативно бављење спортом подгинуто на виши, грађанима прихватљивији ниво.

Још један Вучевићев предлог представља потез вредан пажње. Новосађани ће по угледу на западне метрополе моћи да предлажу приоритете за улагања из буџета. Вучевић је у prеthodnom периоду успео да уради већину кључних и круцијалних ствари. Од канализције до асфалтирања улица у свим насељима, градње школа, домова здравља и вртића, атлетске дворане, па до градње нове плаже и претварања Шодроша и Петроварадинске аде у функционалан рекреативни центар за Новосађане. А ту је и један од најважнијих пројеката за цео град - пречистач отпадних вода. Новосађани сада имају добру основу и прилику да кроз познавање локалних прилика унапреде своје квартове и допринесу претварању Новог Сада у функционалну урбану средину по мери грађана.

Политика је једноставна ствар. Ако је не доживљаваш као синекуру, или уносан бизнис.

Ко није у стању да напише програм и смисли кампању којој ће грађани поверовати промашио је професију. Сви који тако мисле политиком се баве јер не умеју ништа друго да раде.

Потпуно сам у праву када тврдим да се опозицији чини да би имали бољи резултат кад би било другачије.

И зато предлажем да се укине финансирање изборне кампање из buyеta и да се примени правило да свако ко намерава да води државу финансира кампању од сопственог новца. Политика је озбиљан посао, никако сигурна кућа за доконе. Нека се сви који народу желе добро маше свог yеpa, или yеpa своје странке и тако финансирају своје кампање. Уколико нису убеђени у то да ће им грађани поверовати онда то што нуде нема никаву вредност и ником не треба. Уколико неће да прихвате ту опцију онда не верују у сопствене програме и имају нечасне намере. То указује да су њихови програми испразни и да служе само за исисавање новца из buyеta.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)