REZON Dvostruko koristoljublje bojkot opozicije

Izbori će biti po modelu koji odgovara opoziciji. Sve im je dozvoljeno. Dupli potpisi. Pare bez podrške. Mandati bez glasova. Korist od Sporazuma imaće čak i bojkot opozicija okupljena oko Đilasa koji smatraju da su fer samo oni izbori koji njima garantuju dolazak na vlast. Korist od ovako formulisanih izbornih uslova nesporna je za celu opoziciju, čak i pod uslovom da nije u pitanju Đilasova dvostruka igra, već plan da se parazitira na rezultatima pregovarača. Ukoliko SNS pobedi prema pravilima opozicije, dokazaće da su sve optužbe o nefer izborima bile samo izgovor i alibi opozicionih lidera za vlastitu političku nesposobnost.

Sporazum o izbornim uslovima i zahtevi koji su u njemu izneti obelodanili su da se u opoziciji nalaze svi koji ne znaju šta bi drugo radili i koji politiku vide kao sinekuru. Kao državni pos‘o. Bez dužnosti. Bez obaveza.

Građani koji ne glasaju za njih, oko 60 odsto Srba, logično se pitaju. Šta vas kandiduje da vodite zemlju? Niko od vas nije umeo da vodi ni svoju stranku. Dok ste bili vlast dokazali ste da vam državnički poslovi nisu jača strana.

Birači u njihovoj kritici vlasti ne vide argumente već resantiman. Zavist koja stvara afinitet ka nasilju. Takav način bavljenja politikom predstavlja novi totemizam na srpski način. Lagodan život bez truda. Na kombinaciju. Na monopol.

Sad, među opozicionim liderima ima i onih koji neargumentovano veruju da su se obogatili jer imaju supermatematički mozak. Takvi treba da objasne kako je snaga tog mozga bila direktno srazmerna snazi funkcije na vlasti koju je obavljao vlasnik tog mozga. To je eklatantan primer da politički monopol obezbeđuje finansijski ekskluzivitet. A da samoporicanje i neopravdani narcizam loš život drugih vide kao sredstvo i potvrdu vlastitog uspeha.

Da bi sakrila očigledne činjenice koje joj ne idu u prilog opozicija svoju kampanju zasniva na apsolutnoj negaciji. Na uverenju da poricanje ima snagu i moć da apsorbuje, da sakrije i eliminiše svaki pozitivan efekat političkih takmaca. Zato plaše ljude grozotama koje će im se desiti ukoliko ne izaberu njih. Odnosno ako opet glasaju za vlast.

Protesti protiv Rio Tinta, protiv Linglonga, Ziđina, mostova, brzih pruga, stranih investicija, vakcina, imaju tajni motiv. Oni sve uspehe vlasti ciljano demonizuju, tabuiziraju i zaodevaju maskom korupcije, nebrige, bolesti i znakom smrti. Opozicija je svesna da su investicije najjači argument vlasti, i zato nastoji da ih ocrni, nadajući se da će građani poverovati u njihove crnomagijske rituale. Međutim, poslednja istraživanja pokazuju da više od 60 odsto građana smatra drugačije i veruje da se politička filozofija opozicije guši u resantimanu koji njihova uporna nastojanja da spreče bilo kakav razvoj zemlje proglašava demokratskom misijom.

U senci opozicionih jadikovki i dodola otpevanih međunarodnom faktoru, ostali su ključni detalji Sporazuma o izbornim uslovima.

Pošto je postala svesna očiglednosti da kroz izborni proces nikako ne može da se dočepa vlasti, opozicija je smislila način kako da zaobilaznim putem dođe do novca iz buyeta. Njihov plan je u svojoj osnovi krajnje jednostavan, ali mu se ne može osporiti velika doza prepredenosti. Opozicija ni reč ne bi rekla o izbornim pravilima, biračkim odborima, izbornoj komisiji, REM-u, medijima i javnim servisima da im je uslišen zahtev da se na jednake časti raskrčmi buyetski novac predviđen za finansiranje izbornih i postizbornih aktivnosti političkih partija. Suštinski, opozicija je tražila da se pare daju svakoj stranci koja se kandiduje, bez obzira na njen uticaj u biračkom telu, i činjenicu da verovatno neće dobiti dovoljan broj glasova da pređe cenuzs od tri odsto.

Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima glasalo je 3.221.908 građana. Na predsedničke izbore, na kojima je Vučić osvojio duplo više glasova nego svi ostali kandidati zajedno, izašlo je 3.655.365 birača. Znači da je za ulazak u Skupštinu Srbije potrebno oko 100 hiljada glasova.

Opozicija predlaže da se bez obzira na broj glasova ravnomerno rasporedi oko 745 miliona dinara, koliko se otprilike izdvaja iz buyeta za finansiranje političkih partija. Za kvalifikaciju bi, smatraju, bilo dovoljno učešće na izborima i jedan glas podrške. Računica kaže sledeće. Ako na izborima učestvuje 20 stranaka, svaka od njih, prema planu bojkot, ali i ostale opozicije dobila bi oko 300 hiljada evra, odnosno oko 37.270.000 dinara. Tim parama raspolagali bi samo šefovi stranaka, ali ne za širenje političkih ideja. I tu je, u tih 300 hiljada evra za jedan glas, cela priča. Sve ostalo su maskarade. Izgovor za birače.

Bojkot opozicija o politici razmišlja kao o biznisu. Njih veliki planovi i ideali ne dotiču. Sve je čista kakulacija. Oni žele da to uspostave kao stalno rešenje, kao doživotnu sinekuru.

Oni razmišljaju ovako. SNS je prema svim istraživanjima siguran i ubedljiv pobednik parlamentarnih izbora. S ozbirom da smo na teren išli ređe nego na letovanje, do para ne možemo doći odličnim rezultatom i osvajanjem vlasti. Niti možemo doći do 30 odsto glasova pa kao uticajna opozicija drmati javnim mnjenjem. Jasno je da ćemo jedva dobaciti do cenzusa, a mnogi od nas ni toliko. Takođe je očigledno da Evropska unija i Amerika nemaju u planu da izbore ponište i nasilno nas postave na vlast. Dakle, imamo samo jednu soluciju. Samo jednu mogućnost. I igraćemo na nju. Pretićemo bojkotom i uličnim nemirima i sukobima, a na pregovorima ćemo tražiti pravo da dobijamo buyetske pare bez obzira na izborni rezultat. I to bi bio idealan ishod za nas u ovom trenutku. Ne bismo imali nikakvu odgovornost ni za jedno od ključnih pitanja za Srbiju. Budući da smo obezbedili pare za funkcionisanje stranke mogli bismo u miru da čekamo neke druge političke okolnosti. Može ih biti više, ali je najbolje da SNS oslabi sam od sebe tako što će ga gramzivi pojedinci uz pomoć stranaca podriti iznutra. Tada će postati moguće da stranci poveruju da i mi imamo snagu za iole respektabilniji izborni rezltat. Dotle treba da iz udobne sigurnost iznuđenih državnih para, kritikujemo sve što Srbiji može pomoći da živi bolje.

Međutim, snaga političke stranke nije u reklami već u organizaciji. U broju članova. I zato SNS pobeđuje. Njih ima više od 750.000. Dakle, samo u članstvu SNS ima 25 odsto glasova. Sa članovima porodice i prijateljima SNS uvek može imati više od 50 odsto glasova na izborima. SNS potvrđuje pravilo da je izborni rezultat proizvod rada a ne srećnog slučaja. Izlazak na izbore nije lutrija, već dugoročan proces koji se na dan glasanja valorizuje glasovima birača.

Navešću samo dva primera odgovorne i racionalne politike. Oba su iz Novog Sada. Mediji su objavili da će na inicijativu gradonačelnika Miloša Vučevića, potpresednika SNS-a, SPENS biti rekonstruisan, modernizovan i rebrendiran. To znači da će Spens iz nefunkcionalne staklene bašte, u kojoj uspevaju samo gubici, biti pretvoren u moderan objekat koji će donositi dobit. I umesto sumornog, ponuditi vrhunski ambijent građanima.

Spens može biti mnogo toga. Samo ne običan tržni centar. Tu bitku je izgubio davno, kada su Bora Novaković i Demokratska stranka prodali plac za gradnju Merkatora, ne učinivši ništa da Spens ostvari preimućstvo i spreči gubitak klijentele.

Pretvaranjem Spensa u moderan objekat bili bi unapređeni takmičarski sport i trenažni proces, a rekreativno bavljenje sportom podginuto na viši, građanima prihvatljiviji nivo.

Još jedan Vučevićev predlog predstavlja potez vredan pažnje. Novosađani će po ugledu na zapadne metropole moći da predlažu prioritete za ulaganja iz budžeta. Vučević je u prethodnom periodu uspeo da uradi većinu ključnih i krucijalnih stvari. Od kanalizcije do asfaltiranja ulica u svim naseljima, gradnje škola, domova zdravlja i vrtića, atletske dvorane, pa do gradnje nove plaže i pretvaranja Šodroša i Petrovaradinske ade u funkcionalan rekreativni centar za Novosađane. A tu je i jedan od najvažnijih projekata za ceo grad - prečistač otpadnih voda. Novosađani sada imaju dobru osnovu i priliku da kroz poznavanje lokalnih prilika unaprede svoje kvartove i doprinesu pretvaranju Novog Sada u funkcionalnu urbanu sredinu po meri građana.

Politika je jednostavna stvar. Ako je ne doživljavaš kao sinekuru, ili unosan biznis.

Ko nije u stanju da napiše program i smisli kampanju kojoj će građani poverovati promašio je profesiju. Svi koji tako misle politikom se bave jer ne umeju ništa drugo da rade.

Potpuno sam u pravu kada tvrdim da se opoziciji čini da bi imali bolji rezultat kad bi bilo drugačije.

I zato predlažem da se ukine finansiranje izborne kampanje iz buyeta i da se primeni pravilo da svako ko namerava da vodi državu finansira kampanju od sopstvenog novca. Politika je ozbiljan posao, nikako sigurna kuća za dokone. Neka se svi koji narodu žele dobro maše svog yepa, ili yepa svoje stranke i tako finansiraju svoje kampanje. Ukoliko nisu ubeđeni u to da će im građani poverovati onda to što nude nema nikavu vrednost i nikom ne treba. Ukoliko neće da prihvate tu opciju onda ne veruju u sopstvene programe i imaju nečasne namere. To ukazuje da su njihovi programi isprazni i da služe samo za isisavanje novca iz buyeta.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću)