Интервју: Пооја Гурунг, редитељка

Двоје редитеља, Пооја Гурунг и Бибхусан Баснет, обрели су се у удаљеном непалском планинском селу, где су тражили глумце за свој филм. Када су нашли савршеног дечака за главну улогу, локални шаман није хтео да га пусти јер би дечак могао бити спасилац села. Ово је уједно била и основа за филмску причу у којој се преплићу жанрови и филмски формати, а која дочарава живот у Непалу из инсајдерске, локалне перспективе. О мотивима за филм и изазовима који доноси приказ живота у удаљеним крајевима ове земље, говори редитељка Пооја Гурунг.

Како сте добили идеју за овај филм?

– Идеја је дошла из наше жеље да снимамо филм. Причали смо о томе од 2013. али никада нисмо реализовали идеју јер је једина фотохемијска лабораторија у Непалу већ била затворена. Затражили смо услугу од наших пријатеља из иностранства и успели да набавимо 8mm камеру заједно са тракама. Све то је коинцидирало са нашим путовањем у Западни Непал где смо трагали за глумцима и локацијама за наш први играни филм.  Нисмо превише журили да направимо некакав конкретан план за филм, тако да смо импровизовали у ходу. Постојала је окосница приче о надареном дечаку коју смо хтели да разрадимо и спојимо је с процесом одабира главног глумца. Села, људи и места су аутоматски постали део наратива на органски начин.

Естетика „Дечака...” је таква да подсећа на старински, изгребани црно-бели филм. С којом замисли сте се одлучили на такав корак?

– Наилазили смо на велики број антрополошких и етнографских филмова о Непалу који датирају до раних педесетих. Премда су фасцинантни и егзотични, осећамо да имају уочљиву инострану перспективу. Нажалост не постоје видео записи Непалаца о овим удаљеним местима и културама. Јасан разлог је чињеница да је филмска опрема недоступна просечном Непалцу. Можда понека насумична ролна о старом Непалу лежи негде у прашњавим архивама Краљевске палате?

Када смо осмишљавали филм, хтели смо да визуални приступ евоцира квалитете тих старих етнографских филмова. Овај приступ је савршено одговарао нашој идеји јер смо на крају тежили форми псеудо-хибридног документарца. Није било тешко дочарати тај изглед и осећај јер смо већ снимали на малим ролнама. Такође, нисмо могли да урадимо богзна шта у погледу фотохемијског процеса. То је што је! Могли бисмо рећи – медиј је порука, ако говоримо о визуелној естетици филма. 

Међутим, сам процес снимања филма који би подсећао на прошлост је био много изазовнији, нарочито због тога што су села већ преплављена смартфоновима и интернетом. Кад смо почели да снимамо, запитали смо се над нашом перспективом као аутора филмова. На који начин је то различито од “перспективе странаца” коју смо се толико трудили да избегнемо? Ко нам даје за право да коментаришемо модерност која запљускује села приказана у филму? Понекад, пут је једноставно пут и добар је за село које било одсечено од света, још од памтивека. На неки начин, било је сасвим на месту што су нас деца звала “буржујима”. Наша перспектива је била комбинација константног истраживања, покушаја и погрешака.

На почетку филма помињете Куросаву – да ли је било његовог утицаја у вашем раду?

– Упознали смо се са Куросавиним опусом у узрасту када су нам већ досадили холивудски филмови. Пронашли смо много префињенији и готово “праведнички” метод у Куросавиним филмовима, који нас је дубоко дирнуо. Још увек се нисмо упознали са великим делом његовог опуса, али подразумева се да су његови филмови остварили дубок утицај на нас. Куросавино име је у првом плану, али очарани смо и многим другим јапанским редитељима који су одувек померали границе истовремено остајући доследни својој визији. Исто важи и за Белу Тара.

Са наше тачке гледишта, напуштена села, мигрантски каравани и распуштена деца, сви су изгледали као познате слике из вољеног филма. Можда и превише романтизујемо нашу привилегију да документујемо сопствену земљу и народ камером. Али постоји уочљива сличност у нашим селима са мањком мушке популације, која путује у далеке земље да се бори за друге. Пали одметнути самураји и Ронин, као плаћеници који нису више верни својом роду и земљи. Такође, као дебитанти на филму желели смо да се ослободимо нашег главног утицаја, како бисмо направили места за наш оригинални глас и визију.

Шта овај филм говори о данашњем Непалу?

Непал је доживео Маоистичку револуцију од 1996. до 2006. године. Монархија је коначно укинута и Непал је постао Демократска република убрзо потом. Регије Аћхам, Baridya, Рукум и Ролпа, приказане у филму, биле су маоистичка утврђења и снажно су биле погођене током рата. Маоисти су дошли на власт пуни обећања о просперитету и променама. Међутим, као и код других револуција широм света, њихова обећања су остала јалова. Кадрови у филму без пропратних објашњења показују како су села остала иста упркос обећањима лидера. Како живот тих људи није имао никаквих користи од “социјалистичког” устава написаног после револуције.

Филм је веома лични медиј тако да схватамо да Непал који видите кроз наше очи можда није прави. Па ипак, без указивања на контекст, да ли ли би ико могао да погоди колико су скорашњи или древни неки од ових кадрова? Где год да отпутујете у Непал, људи настављају да раде и да се боре на овој древној земљи са незадовољством у срцима. Политичко незадовољство је толико јако да су постојале две илегалне револуционарне групе активне у Непалу, док смо снимали филм. Али колико револуција је потребно да људи заиста искусе промену? Хоће ли следећа револуција бити права? Када ће доћи то време у коме ће деца заиста моћи да укључе радио и слушају песме за њих написане, уместо да брину о жртвовању детињства за следећу револуцију? Још увек се питамо. Да ли је потребно неко посебно дете са очима на леђима, да донесе промену за којом жудимо?

Филмове снимате у пару. На који начин организујете ваш рад? Имате ли сличан редитељски приступ или суочавате различите идеје?

– Наша методологија је еволуирала с годинама. И даље набацујемо идеје једно другом и понекад буде конфронтација, али то више није уобичајени сценарио. Тако је било кад смо почињали.  Сада радимо тако да се допуњавамо и усаглашавамо наше погледе. Шта можемо да урадимо да неку идеју учинимо још снажнијом, како ова идеја може да комплетира слагалицу – увек се трудимо да размишљамо у том духу. Идеја која је одбачена током узавреле препирке могла би да има смисла већ како следећег дана. То нам се често дешава.  Такође, стварање филмова је тако широка уметничка форма и нико не може да има свеобухватно познавање сваког аспекта заната. Увек помажемо једно другом тамо где нам фали знања. Напослетку, из тог процеса филм увек профитира.

Н. Марковић