Intervju: Pooja Gurung, rediteljka

Dvoje reditelja, Pooja Gurung i Bibhusan Basnet, obreli su se u udaljenom nepalskom planinskom selu, gde su tražili glumce za svoj film. Kada su našli savršenog dečaka za glavnu ulogu, lokalni šaman nije hteo da ga pusti jer bi dečak mogao biti spasilac sela. Ovo je ujedno bila i osnova za filmsku priču u kojoj se prepliću žanrovi i filmski formati, a koja dočarava život u Nepalu iz insajderske, lokalne perspektive. O motivima za film i izazovima koji donosi prikaz života u udaljenim krajevima ove zemlje, govori rediteljka Pooja Gurung.

Kako ste dobili ideju za ovaj film?

– Ideja je došla iz naše želje da snimamo film. Pričali smo o tome od 2013. ali nikada nismo realizovali ideju jer je jedina fotohemijska laboratorija u Nepalu već bila zatvorena. Zatražili smo uslugu od naših prijatelja iz inostranstva i uspeli da nabavimo 8mm kameru zajedno sa trakama. Sve to je koincidiralo sa našim putovanjem u Zapadni Nepal gde smo tragali za glumcima i lokacijama za naš prvi igrani film.  Nismo previše žurili da napravimo nekakav konkretan plan za film, tako da smo improvizovali u hodu. Postojala je okosnica priče o nadarenom dečaku koju smo hteli da razradimo i spojimo je s procesom odabira glavnog glumca. Sela, ljudi i mesta su automatski postali deo narativa na organski način.

Estetika „Dečaka...” je takva da podseća na starinski, izgrebani crno-beli film. S kojom zamisli ste se odlučili na takav korak?

– Nailazili smo na veliki broj antropoloških i etnografskih filmova o Nepalu koji datiraju do ranih pedesetih. Premda su fascinantni i egzotični, osećamo da imaju uočljivu inostranu perspektivu. Nažalost ne postoje video zapisi Nepalaca o ovim udaljenim mestima i kulturama. Jasan razlog je činjenica da je filmska oprema nedostupna prosečnom Nepalcu. Možda poneka nasumična rolna o starom Nepalu leži negde u prašnjavim arhivama Kraljevske palate?

Kada smo osmišljavali film, hteli smo da vizualni pristup evocira kvalitete tih starih etnografskih filmova. Ovaj pristup je savršeno odgovarao našoj ideji jer smo na kraju težili formi pseudo-hibridnog dokumentarca. Nije bilo teško dočarati taj izgled i osećaj jer smo već snimali na malim rolnama. Takođe, nismo mogli da uradimo bogzna šta u pogledu fotohemijskog procesa. To je što je! Mogli bismo reći – medij je poruka, ako govorimo o vizuelnoj estetici filma. 

Međutim, sam proces snimanja filma koji bi podsećao na prošlost je bio mnogo izazovniji, naročito zbog toga što su sela već preplavljena smartfonovima i internetom. Kad smo počeli da snimamo, zapitali smo se nad našom perspektivom kao autora filmova. Na koji način je to različito od “perspektive stranaca” koju smo se toliko trudili da izbegnemo? Ko nam daje za pravo da komentarišemo modernost koja zapljuskuje sela prikazana u filmu? Ponekad, put je jednostavno put i dobar je za selo koje bilo odsečeno od sveta, još od pamtiveka. Na neki način, bilo je sasvim na mestu što su nas deca zvala “buržujima”. Naša perspektiva je bila kombinacija konstantnog istraživanja, pokušaja i pogrešaka.

Na početku filma pominjete Kurosavu – da li je bilo njegovog uticaja u vašem radu?

– Upoznali smo se sa Kurosavinim opusom u uzrastu kada su nam već dosadili holivudski filmovi. Pronašli smo mnogo prefinjeniji i gotovo “pravednički” metod u Kurosavinim filmovima, koji nas je duboko dirnuo. Još uvek se nismo upoznali sa velikim delom njegovog opusa, ali podrazumeva se da su njegovi filmovi ostvarili dubok uticaj na nas. Kurosavino ime je u prvom planu, ali očarani smo i mnogim drugim japanskim rediteljima koji su oduvek pomerali granice istovremeno ostajući dosledni svojoj viziji. Isto važi i za Belu Tara.

Sa naše tačke gledišta, napuštena sela, migrantski karavani i raspuštena deca, svi su izgledali kao poznate slike iz voljenog filma. Možda i previše romantizujemo našu privilegiju da dokumentujemo sopstvenu zemlju i narod kamerom. Ali postoji uočljiva sličnost u našim selima sa manjkom muške populacije, koja putuje u daleke zemlje da se bori za druge. Pali odmetnuti samuraji i Ronin, kao plaćenici koji nisu više verni svojom rodu i zemlji. Takođe, kao debitanti na filmu želeli smo da se oslobodimo našeg glavnog uticaja, kako bismo napravili mesta za naš originalni glas i viziju.

Šta ovaj film govori o današnjem Nepalu?

Nepal je doživeo Maoističku revoluciju od 1996. do 2006. godine. Monarhija je konačno ukinuta i Nepal je postao Demokratska republika ubrzo potom. Regije Aćham, Baridya, Rukum i Rolpa, prikazane u filmu, bile su maoistička utvrđenja i snažno su bile pogođene tokom rata. Maoisti su došli na vlast puni obećanja o prosperitetu i promenama. Međutim, kao i kod drugih revolucija širom sveta, njihova obećanja su ostala jalova. Kadrovi u filmu bez propratnih objašnjenja pokazuju kako su sela ostala ista uprkos obećanjima lidera. Kako život tih ljudi nije imao nikakvih koristi od “socijalističkog” ustava napisanog posle revolucije.

Film je veoma lični medij tako da shvatamo da Nepal koji vidite kroz naše oči možda nije pravi. Pa ipak, bez ukazivanja na kontekst, da li li bi iko mogao da pogodi koliko su skorašnji ili drevni neki od ovih kadrova? Gde god da otputujete u Nepal, ljudi nastavljaju da rade i da se bore na ovoj drevnoj zemlji sa nezadovoljstvom u srcima. Političko nezadovoljstvo je toliko jako da su postojale dve ilegalne revolucionarne grupe aktivne u Nepalu, dok smo snimali film. Ali koliko revolucija je potrebno da ljudi zaista iskuse promenu? Hoće li sledeća revolucija biti prava? Kada će doći to vreme u kome će deca zaista moći da uključe radio i slušaju pesme za njih napisane, umesto da brinu o žrtvovanju detinjstva za sledeću revoluciju? Još uvek se pitamo. Da li je potrebno neko posebno dete sa očima na leđima, da donese promenu za kojom žudimo?

Filmove snimate u paru. Na koji način organizujete vaš rad? Imate li sličan rediteljski pristup ili suočavate različite ideje?

– Naša metodologija je evoluirala s godinama. I dalje nabacujemo ideje jedno drugom i ponekad bude konfrontacija, ali to više nije uobičajeni scenario. Tako je bilo kad smo počinjali.  Sada radimo tako da se dopunjavamo i usaglašavamo naše poglede. Šta možemo da uradimo da neku ideju učinimo još snažnijom, kako ova ideja može da kompletira slagalicu – uvek se trudimo da razmišljamo u tom duhu. Ideja koja je odbačena tokom uzavrele prepirke mogla bi da ima smisla već kako sledećeg dana. To nam se često dešava.  Takođe, stvaranje filmova je tako široka umetnička forma i niko ne može da ima sveobuhvatno poznavanje svakog aspekta zanata. Uvek pomažemo jedno drugom tamo gde nam fali znanja. Naposletku, iz tog procesa film uvek profitira.

N. Marković