Суботица: Породица Шош куртош прави по рецепту старом три века

Немајући суд да испеку хлеб, умесили су тесто, намотали га око дебелог штапа и испекли на жару. Тако је настао први димњак или на мађарском, куртош облик теста.

Ову ми је причу испричала једног ранопролећног дана Марија Шош, на променади код Женског штранда, на Палићу. Породична мануфактура Шош, којој је ово основна делатност већ 15 година, ту се лоцирала викендима од како је коронавирус затворио све манифестације и ту су чекали да се живот поново настави. Али, Суботичани и гости Суботице већ су по мирису знали, чим крену стазом од црвених цигала према Палићком језеру, да је ту штанд са куртош колачима. Мирис  теста, цимета и чоколаде бољи је путоказ од сваке туристичке табле.

Половином прошлога века, димњак од теста постао је незаменљива посластица у Мађарској, Трансилванији у Румунији, као и Војводини. Нема вашара,  нити неког славља без куртош колача. У то се могу уверити сви посетиоци који дођу на било који вашар у Суботици, али и у Бачкој Тополи, Сенти... Куртош колач из радионице „Шома“ има свој препознатљиви лого, своје боје, међутим, више од свега има традиционални начин производње. Марија као алфа и омега овог посла, прави га на начин на који се он спремао од 18. века, на овамо.

То је слатко кисело тесто, карамелизовано и уваљано у цимет, орахе, какао  или како већ  ко жели, макар и да није баш  традиционално и изворно. Оно што је у његовој основи јесте меко тесто, сечено на траке ширине до два центиметра и намотано на ваљак, обично дужине 20 центиметара.

- Супруг и ја смо пуно путовали, по мађарским територијама, са нашом етно групом. У Ердељу, у Румунији смо први пут пробали куртош колач. Привукао нас је мирис, а онда и укус и нешто касније одлучили смо да почнемо да га правимо овде, прича госпођа Шош док на променади код Женског штранда на Палићу, поставља жице изнад жара.

Иако није гужва каква зна да буде кад отопле дани, наш разговор сваки час прекида неко од пролазника, стане да изабере свој укус. Старији - орахе, млађи -нутелу. А оригинални и првобитни куртош колач био је само карамелизован на својој руменој површини. Јер, кад се тесто развије, исече и намота на калуп, уваља се у шећер који се изнад жара карамелизује и тако слаткоћа продире кроз кору. У томе је тајна овог колача. И ни једним другим поступком се тај укус не може постићи.

Међутим, од првобитног, као лаком премазаног, колача, временом се  куртош мењао. Некада је свака кућа имала бар једно дрво ораха у дворишту. Није се морало на томе штедети у војвођанским кухињама када се месило. Цимет је, такође, био обавезан зачин сваке домаћице, какао наравно и тако је куртош добијао своје нове ароме све до незаобилазне нутеле. Нису Шошови једини који пеку овај оџак колач у Србији, односно Војводини. Али су једини који га не пуне ничим, већ га тако шупљег служе муштеријама. Није реткост да негде на неком вашару наиђете на куртош пуњен кремом од ваниле, белом шаум смесом или чак и неким кремом с воћем, али „Шома“ се држи свог изворног рецепта. Осим “Нутеле”.

- То већ  није традиционално, али морамо да поштујемо жеље - са смешком коментарише наша саговорница.

Још нам је једну занимљивост  открила Марија. Код Мађара обичај је да сватови, док пешке иду до места венчања, носе переце и вино. Њима је стигла једном поруџбина да уместо переца направе куртош колаче. Не оне велике, уобичајене на калупу од 20 центиметара, већ мање. И тако је кренуло са стотину, две стотине, три стотине...Весели сватови све чешће данас носе у руци као посластицу куртош колач.

Породици Шош ово је основно занимања и може да се живи. Она је ту са својим помоћницама, а остали укућани ускачу по потреби. Дани умеју да буду хладни напољу испод дрвене кућице, нарочито кад су божићни вашари. Но, Марија тврди како јој није тешко. Уз топли жар и мирис домаћег теста, уз оне који их по мирису траже и налазе, уз задовољне изразе лица док се у устима топи слатки укус колача, Марија не зна за зиму и врелину.

Виолета Живков