Котрљање равницом: Док су коњи јурили, ужарија је била у моди

Додуше, млађи Горан је наставио очевим стопама, па од ужарства дигао руке и отишао у иностранство, али му се вратио старији син Зоран, да се овим занатом бави до пензије.

Сава Чонић је испричао како је од 14-те године шегртовао код новокнежевачког ужара Саве Николина па је по изучавању заната отишао да ради у Бечеј, где се задржао до војске.

- Када сам се оженио, убедио ме сада већ покојни Милорад Пантелин који је после отишао у Америку, па сам дошао у Остојићево - прича Сава Чонић. - Док су коњи јурили сокацима и нашим атарима, ужарска роба је била у моди, толико тражена, да сам радио и дању и ноћу не бих могао постићи. Правили смо штрањке, поводце, оглавнике за коње и говеда и друго, нема шта све нисам од кудеље израђивао, чак сам плео рибарске мреже, па и мреже за фудбалске и рукометне голове. Заправо, посао ужара јесте тежак, али имао сам среће што су ме саветовали да не пушим, јер је у раду са кудељом доста прашине, тако да многе моје колеге нису поживеле ни 60 година, а ја сам после преживео и пад са крова.

Нема тог ужарског производа који Сава није радио све до пре четврт века, док обртницу није преузео млађи син Горан, пошто се старијем Зорану тада ужарски занат није био привлачан. Горан је наставио бављење старим ужарским занатом, све док пре пет година није окренуо лист па отишао за Енглеску.

- У време када је Горан преузео радњу ужарија се још тражила, а после је тражња спласнула. Некада је било толико коња и стоке да се није могло постићи. Немам речи, колико су се наши производи тражили, а сада за тракторе потребни су само пајвани за приколице, када се превозе кукурузовина, слама и сено - каже Сава Чонић, коме је у ужарском занату својски помагала супруга Каталин.

Каталин напомиње да се обучила свим тајнама ужарског посла, па и синове је у ужарство упућивала јер је било популарна израда торби, разних потрепштина за домаћинства  и локале, па и љуљашке за децу.

- Оставила сам посао који сам имала у амбуланти, јер је супругу требала испомоћ у изради ужарије, тако да сам уз послове домаћице и чување унука, постала и мајсторица - вели Каталин (79), која је када супруг Сава више није могао да ради, наставила да помаже сину Горану, а сада и Зорану (58) који се стицајем околности ипак латио ужарског заната.

Зоран Чонић је испричао да га у млађим данима ужарски занат није привлачио. Све се радило кудељом, прво је чешљати, потом прести, тако да су се ти послови обављали у великој прашини. Зорану је посао контролора у Ливници у Чоки био је привлачнији, где је одрадио деценију, али у време велике инфлације 1994. године, када су плате биле мизерне, замолио је оца да се врати кући и посвети се продаји ужарије на вашарима.

- Дао сам отказ у Ливници, па када је Деда Аврам увео чврст динар који је вредео колико и немачка марка, кренуо сам са братом Гораном недељом на вашаре у Сенту, Бачку Тополу, Руму, Дебељачу… Паралерлно сам тренирао стони тенис, био солидан играч неке треће лиге у тадашњој Југославији, али су синови Данијел и Денис били још као мали веома талентоваи и успешни. Старији Данијел је са девет година постао првак Југославије за узраст до 12 година, а када је напунио 12 био је државни првак за млађе и старије кадете, међу 16 најбољих у Европи. Када су 1997. учестали турнири сваког викенда, код нас и иностранству, престао сам да идем на вашаре па се брат посветио ужарству, а ја стоном тенису. Две деценије сам радио као стонотениски тренер у Новом Кнежевцу и Чоки, па када су синови већ одрасли и имају своје каријере, дошло је време да се окренем ужарском занату, али не онако како је то тата радио. Ово је више макрамерија, чворичање,  плетење мрежа, каљева, торби, лежаљки, седељки и љуљашки, па уз продају која је кренула од куће и онлајн, кренућу опет и на вашаре. Производи које израђујем повезани су са ужаријом зато што се припрема канапа мора радити на машини као што се некада радило за ужарију која се тада тражила, док се крајњи производи израђују неким новим техникама - објашњава Зоран Чонић.

Зоран је уверен да за производе овог старог заната има тржишта, али пошто у њему није био две деценије, сматра да ће морати више да се посвети реклами, одласку на робне вашаре и користити погодности интернета.

- Роба је квалитетна и добра, ручне израде која изискује доста времена, па преостаје други део како то што направимо да продамо, а судећи према интересовању има муштерија и може се продати - оптимиста је Зоран Чонић.

У дворишту породице Чонић видно место заузима стонотениска сала, у којој је пре три деценије Зоран старијег сина Данијела почео да тренира када је имао пет година, а касније се придружио и млађи Денис. Обојица још играју стони тенис у прволигашкој конкуренцији у Србији и Шпанији, а отац Зоран се определио да му до пензије професија буде ужарски занат. 

Текст и фото: Милорад Митровић