Kotrljanje ravnicom: Dok su konji jurili, užarija je bila u modi

Doduše, mlađi Goran je nastavio očevim stopama, pa od užarstva digao ruke i otišao u inostranstvo, ali mu se vratio stariji sin Zoran, da se ovim zanatom bavi do penzije.

Sava Čonić je ispričao kako je od 14-te godine šegrtovao kod novokneževačkog užara Save Nikolina pa je po izučavanju zanata otišao da radi u Bečej, gde se zadržao do vojske.

- Kada sam se oženio, ubedio me sada već pokojni Milorad Pantelin koji je posle otišao u Ameriku, pa sam došao u Ostojićevo - priča Sava Čonić. - Dok su konji jurili sokacima i našim atarima, užarska roba je bila u modi, toliko tražena, da sam radio i danju i noću ne bih mogao postići. Pravili smo štranjke, povodce, oglavnike za konje i goveda i drugo, nema šta sve nisam od kudelje izrađivao, čak sam pleo ribarske mreže, pa i mreže za fudbalske i rukometne golove. Zapravo, posao užara jeste težak, ali imao sam sreće što su me savetovali da ne pušim, jer je u radu sa kudeljom dosta prašine, tako da mnoge moje kolege nisu poživele ni 60 godina, a ja sam posle preživeo i pad sa krova.

Nema tog užarskog proizvoda koji Sava nije radio sve do pre četvrt veka, dok obrtnicu nije preuzeo mlađi sin Goran, pošto se starijem Zoranu tada užarski zanat nije bio privlačan. Goran je nastavio bavljenje starim užarskim zanatom, sve dok pre pet godina nije okrenuo list pa otišao za Englesku.

- U vreme kada je Goran preuzeo radnju užarija se još tražila, a posle je tražnja splasnula. Nekada je bilo toliko konja i stoke da se nije moglo postići. Nemam reči, koliko su se naši proizvodi tražili, a sada za traktore potrebni su samo pajvani za prikolice, kada se prevoze kukuruzovina, slama i seno - kaže Sava Čonić, kome je u užarskom zanatu svojski pomagala supruga Katalin.

Katalin napominje da se obučila svim tajnama užarskog posla, pa i sinove je u užarstvo upućivala jer je bilo popularna izrada torbi, raznih potrepština za domaćinstva  i lokale, pa i ljuljaške za decu.

- Ostavila sam posao koji sam imala u ambulanti, jer je suprugu trebala ispomoć u izradi užarije, tako da sam uz poslove domaćice i čuvanje unuka, postala i majstorica - veli Katalin (79), koja je kada suprug Sava više nije mogao da radi, nastavila da pomaže sinu Goranu, a sada i Zoranu (58) koji se sticajem okolnosti ipak latio užarskog zanata.

Zoran Čonić je ispričao da ga u mlađim danima užarski zanat nije privlačio. Sve se radilo kudeljom, prvo je češljati, potom presti, tako da su se ti poslovi obavljali u velikoj prašini. Zoranu je posao kontrolora u Livnici u Čoki bio je privlačniji, gde je odradio deceniju, ali u vreme velike inflacije 1994. godine, kada su plate bile mizerne, zamolio je oca da se vrati kući i posveti se prodaji užarije na vašarima.

- Dao sam otkaz u Livnici, pa kada je Deda Avram uveo čvrst dinar koji je vredeo koliko i nemačka marka, krenuo sam sa bratom Goranom nedeljom na vašare u Sentu, Bačku Topolu, Rumu, Debeljaču… Paralerlno sam trenirao stoni tenis, bio solidan igrač neke treće lige u tadašnjoj Jugoslaviji, ali su sinovi Danijel i Denis bili još kao mali veoma talentovai i uspešni. Stariji Danijel je sa devet godina postao prvak Jugoslavije za uzrast do 12 godina, a kada je napunio 12 bio je državni prvak za mlađe i starije kadete, među 16 najboljih u Evropi. Kada su 1997. učestali turniri svakog vikenda, kod nas i inostranstvu, prestao sam da idem na vašare pa se brat posvetio užarstvu, a ja stonom tenisu. Dve decenije sam radio kao stonoteniski trener u Novom Kneževcu i Čoki, pa kada su sinovi već odrasli i imaju svoje karijere, došlo je vreme da se okrenem užarskom zanatu, ali ne onako kako je to tata radio. Ovo je više makramerija, čvoričanje,  pletenje mreža, kaljeva, torbi, ležaljki, sedeljki i ljuljaški, pa uz prodaju koja je krenula od kuće i onlajn, krenuću opet i na vašare. Proizvodi koje izrađujem povezani su sa užarijom zato što se priprema kanapa mora raditi na mašini kao što se nekada radilo za užariju koja se tada tražila, dok se krajnji proizvodi izrađuju nekim novim tehnikama - objašnjava Zoran Čonić.

Zoran je uveren da za proizvode ovog starog zanata ima tržišta, ali pošto u njemu nije bio dve decenije, smatra da će morati više da se posveti reklami, odlasku na robne vašare i koristiti pogodnosti interneta.

- Roba je kvalitetna i dobra, ručne izrade koja iziskuje dosta vremena, pa preostaje drugi deo kako to što napravimo da prodamo, a sudeći prema interesovanju ima mušterija i može se prodati - optimista je Zoran Čonić.

U dvorištu porodice Čonić vidno mesto zauzima stonoteniska sala, u kojoj je pre tri decenije Zoran starijeg sina Danijela počeo da trenira kada je imao pet godina, a kasnije se pridružio i mlađi Denis. Obojica još igraju stoni tenis u prvoligaškoj konkurenciji u Srbiji i Španiji, a otac Zoran se opredelio da mu do penzije profesija bude užarski zanat. 

Tekst i foto: Milorad Mitrović