Нинине мустре: Седа влас

Западну и оптимисти у кризу, наравно ако су нормални људи и ако оптимизам није само завеса иза које крију потребу да потисну и заташкају проблеме. Такви нормални оптимисти су такође само људи и имају своје успоне и падове. Нико није стално у једном те истом расположењу, осим ако нема неки поремећај или ако није робот. За мене су оптимисти врло важна категорија људи на планети и мислим да би их требало чувати и неговати, поготово у време какво је ово у којем тренутно живимо, када делује да има много више мрака и страха него животне радости.

На једном занимљивом предавању човек је бодрио оптимисте и све оне који виде светло на крају тунела чак и по највећем мраку. Рекао им је да никада не би смели да сумњају у своје светло, у своју вибрацију коју шире око себе, ма како то у неком тренутку узалудно изгледало. Упоредио је једног човека који вибрира оптимизмом у мору намргођених људи са седом власи у коси. Једна седа влас када се појави, без обзира на сву осталу бујну косу другачије боје, из корена мења перспективу власника те косе. Свако реагује другачије: мушкарци се у главном радују јер ће бити шармантнији, тако се верује у овој нашој цивилизацији, жене у главном очајавају јер неће више бити пожељне, тако се верује у овој нашој цивилизацији, друге се радују јер имају право да одустану од борбе у свету терора младалачког изгледа, треће фарбањем настављају ту борбу, неки се радују том знаку мудрости, а неки ту седу влас без размишљања ишчупају одлажући тако за који месец оно што свакако долази – још више седих власи. Суштина целе приче је у томе да нико не остаје равнодушан. Једна једина седа влас заувек мења однос према сопственој коси. Исто је тако са једним јединим светлим примером особе која „светли“ у мору мрачних људи. Неки јој се обрадују, некима је иритантна, некима је лакомислена, неки виде дубљи смисао њених настојања, а неки се чак усуде да се на њу угледају, па и сами засветле упркос свеопштем мраку око себе. Како год да околина реагује, та једна особа има моћ да преокрене ствари ка светлу. Можда не брзо, можда не одмах, али преокрет је неминован. Када је лавина покренута ништа је неће зауставити.

Важно је да особе које чак и у најтежим тренуцима гаје у себи трачак наде и које и по мраку сијају својим светлом изнутра схвате, да ни по коју цену не потцењују своје светло. Колико год да изгледа да само слабашно чкиљи, оно носи искру довољно снажну, да запали све око себе. Тако ја и себе тешим када ме обузме осећај да ништа не могу да учиним и када кренем да падам у очај. Призовем машту у помоћ и чим затворим очи видим један светао свет у којем желим да живим. А што је изнутра, то је и напољу кад – тад, то сам одавно научила. И гле чуда, када отворим очи, приметим насмејано дете, момка и девојку како се љубе, врапца што весело скакуће по барици, сунце које боји крај дана божанстеним бојама и знам да никада не бих смела да потценим моћ свог унутрашњег светла. И нећу. Него само пишем, да и вас остале на то подсетим.

Нина Мартиновић Армбрустер